ЖУПАНИ И КНЕЖЕВИ ПОПОВА | Племенито

ЖУПАНИ И КНЕЖЕВИ ПОПОВА | Племенито

ЖУПАНИ И КНЕЖЕВИ ПОПОВА


Жупан Твртко из Попова, спомиње се крајем 13. вијека (1284). Наводи се да је тада носио чешаљ, марамицу и појас који се изузетно цијенио у то доба. (Кораћ, Требиње до доласка Турске, I књига). Из тог времена сачувана је преписка српског краља Стефана Уроша II Милутина и Твртка, жупана Попова.

Жупан Милтјен Драживојевић, био је српски властелин из Хума, и припадао је лози породице Санковић. Отац Милтјена Драживојевића звао се Дражен Богопенец. Први пут се спомиње 1332 године, као најпоузданији војсковођа Стефана II Котроманића до 1335. године, када постаје присталица краља Душана. Често је нападао дубровачке караване. Посљедњи податак о њему датира из 1343 године. Милтјен (Милтен) Драживојевић био је отац Санка, Градоја и Радаче (монахиње Полихраније).

Жупан Ненац Чихорић, спомиње се на надгробном споменику – сандуку монахиње Полихраније у Величанима, у вријеме краља Твртка. Ненац Чихорић се спомиње у документима од 1336 до 1375 године. Чихорићи су били насљедни жупани Попова у вријеме владавине Санковића – Драживојевића у 14. вијеку. Осим Чваљине, овај властелински род живио је и у другим насељима Попова, нпр. у Величанима, који су послије Завале друго значајно мјесто Попова, и које својим називом упућује на високу властелу. У Величанима се налази богата некропола старих средњевјековних споменика под које су се сахрањивали властелини Чихорићи – Друговићи.

У Завали је сачувано и сјећање на 15. завалских кнежева, још из Средњег вијека.

Кнежеви Гргуревићи – Николићи, људи кнеза Гргуревића (Николића) из Завале спомињу се 1436 године „de villa de Sauala et Velichi Uast“ (Јиречек, 1892).

У Завали се 1362. године спомињу Божићко и Богдан Прибишић, и Прибина Гојковић. (DAD 1/43). У 15. вијеку у Завали се наводе Богдановићи. Сва наведена презимена, припадају православним Србима, како тада тако и данас. Прибишићи су и данас активна породица у поповском селу Драчево, Богдановића има на Бобанима док Гојковићи насељавају мјеста источно од Требиња.

 Натпис са споменика монахиње Полихраније, село Величани:

 

“ В ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЈАТАГО ДУХА СЕ ЛЕЖИ РАБА БОЖИЈА ПОЛИХРАНИЈА ЗОВОМ МИРСКИМ ГОСПОЈА РАДАЧА ЖУПАНА НЕНЦА ЧИХОРИЋА КУЧНИЦА И НЕВЈЕСТА ЖУПАНА ВРАТКА И СЛУГЕ ДАБИЖИВА И ТЕПЧИЈЕ (ИНТЕНДАНТА) СТИПКА А КЋИ ЖУПАНА МИЛТЈЕНА ДРАЖИВОЈЕВИЋА А КАЗНЦУ (БЛАГАЈНИКУ) С(А)НКУ СЕСТРА А ПОСТАВИ С БИЉЕГ НЕ С(И)Н ДАБИЖИВ С БОЖИЈОМ ПОМОШТЈУ САМ СВАИМИ ЉУДМИ В ДНИ ГОСПОДИНА КРАЛА ТВРТКА“.

 

Натпис са споменика монахиње Полихраније садржава генеалогију породице Чихорић. Само на овом споменику наведен је велики број титула, које говоре о локалној српској властели, и о члановима њихових породица, који су били монаси православне цркве. Свих седам наведених личности у натпису на овом споменику, спомињу се у актима Дубровачког архива од 1332 до 1339 године (Јиречек, 1892, стр. 279-285). Према закључцима тројице научника који су проучавали овај натпис, сви се једногласно слажу да је писар био изузетан мајстор. По инвокацији, употреби неких ријечи (раба Божија, кућаница), као и по неким другим особинама, констатовано је да је његово писање – заправо стил писања црквених писарских канцеларија Рашке и Зете, са којима су породице Чихорић и Санковић имале политичке и духовне везе у вријеме владавине цара Душана и краља Твртка I, послије 1373 године. (Јиречек,1892, стр. 279-285; Вего, 1962, стр. 229-230; Бешлагић, 1966,стр. 83). О Радачи Чихорић, односно о монахињи Полихранији, рођеној Драживојевић, до сада нису пронађени архивски подаци. О њеном мужу Ненцу Чихорићу и његовој браћи: Вратку, Дабиживу и Степку, те о њеном сину Дабиживу, као и о члановима угледне властеоске породице Чихорић на подручју Хума и Требиња, те о њеном оцу Милтену и њеном брату – казнацу Санку, као и о угледној породици у којој се родила – Драживојевић, постоји више података у Дубровачком архиву. Њен син Дабижив, који јој „постави биљег“ био је жупан Дабижив Ненчић – Чихорић, који се спомиње у историјским изворима од 1383 до 1399 године. Те године јавља се посљедњи пут као свједок у повељи Радића Санковића. (Јиречек, 1892, стр 280-285). Стефану Урошу је све до своје смрти 1362. вјеран био енохијар Дабижив. Титулу енохијара различито су тумачили Стојан Новаковић и Константин Јиречек. Новаковић је сматрао да је у питању подрумар или пивничар, док је према Јиречеку у питању царски пехарник. Енохијар Дабижив спомиње се на натпису у манастиру Трескавцу код Прилепа, и за њега се каже да је енохијар све српске земље, грчке и поморске. Уколико је енохијар Дабижив иста личност као и Дабижив Чихорић, који се 1345. године помиње као слуга онда је овај властелин у доба Краљевине носио српску, а у доба Царства добио је визатнијску титулу.

Сачувано је и предање да је један Чихорић учествовао у боју на Косову, гдје је и погинуо, а од његова брата, који је остао код куће намножило се потомство. Прича се и то, да се један Чихорић оженио кћерком кнеза из Требиња. ( М.С. Филиповић, Љ. Мићевић – Попово у Херцеговини). Монахиња Полихранија сахрањена је на родовском гробљу, уз цркву, а не на посебном монашком гробљу. На исти начин сахрањена је и монахиња Марта у Ошанићима. За потврду мишљења да су неки монаси живјели у властитим кућама говори и дио текста „…а постави биљег њен син Дабижив…“, сличног садржаја су и натписи „рабе Божије Марије“ из Видоштака код Стоца као и „раба Божијег“ Георгија из Аранђелова.

Осим споменика монахиње Полихраније, у Величанима се налази још један занимљив средњевјековни споменик са натписом. Споменик се налази у близини цркве у Величанима и на њему је уклесан натпис „АСЕ ЛЕЖИ РАЦ ГАЛЧИЋ НА СВОЈОЈ НА ПЛЕМЕНИТОЈ“. У Величанима су се сахрањивали мјештани села Галичићи, удаљеног 2. км сјеверозападно од Величана. У повељи од 02. 10. 1465. наводи се село Галчић у Попову. Оно је добило име по феудалцу Галчићу, који је покопан у Величанима. (Вего, 1962, стр. 226). Село Галчић није имало, а нема ни данас своју цркву, већ им је заједничка црква у Величанима. Некада су се и укопавали у Величанима. (Филиповић, 1959, стр.178). Истраживачи наводе неколико верзија личног имена Рац. Занимљиво је да нико од њих не доводи у везу ово лично име са општим именом Рац. Раци (Расцијани, Рашани, Rác, Rácok, Ratzen, Ratzians, Rasciani, Natio Rasciana – Срби). Назив Раци долази од имена једне од првих српских држава – Рашке. Земља на којој су живели Срби називана је Rascia или Racszag. На просторима гдје живи Српски народ, лично и опште име Рац (Рач), није ријетка појава.

 

Занимљиво је посматрати закључке наведених „стручњака“ који када говоре и пишу о наведеним људима, мјестима и споменицима (у овом случају области Попова), све могућности су отворене, само никако не постоји могућност да се ради о Србима, на својој земљи и старини, да се ради о старим српским гробљима и споменицима, о српском писму – ћирилици, као и о српским православним црквама и манастирима. А то је у суштини једина истина.

Натпис у камену, који је стајао уз десну обалу Требишњице, од Завале према Грмљанима: “ БОГ ГОСПОД ПОМОЗИ ДА ПРИДЕ“. Натпис је стајао на мјесту гдје се прелазило преко поплављеног поља „барком“, са једне обале на другу, као молитва да се људи не утопе и да живи дођу на другу страну поља.

Натпис Пољице Попово – крст код ријеке: „АСЕ ЛЕЖИ НИКОЛАУС (Д)РУГОВИЋ“ – натпис испод крста.

Натпис Величани – код цркве 15. вијек: „А СЕ ЛЕЖИ РАЦ ГАЛЧИЋ НА СВОЈОЈ НА ПЛЕМЕНИТОЈ“.

Натпис Драчево – код цркве 15. вијек: „А СИЈЕ ПОЧИВА КНЕЗ РАДИЧ СМЕРНИ РОБ БОЖИ КРИТОР ХРАМА СЕГО“.

Натпис на великом камену код извора Бован (Завала):

АЗАРИЕ“.

Сачувани су подаци да је калуђер Азарије, из манастира Завала, уредио воду Бован испод манастира 1593. године. Он је подигао и двије чатрње у Завали. ( Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, бр. 4576, 6447).


Дио текста преузет из рада "O ЗНАЧАЈУ НАСЕЉА ЗАВАЛА, ДУХОВНОГ И УПРАВНОГ СЈЕДИШТА СРБА ПОПОВОГ ПОЉА У ПРОШЛОСТИ", аутор: Милан Ј. Путица, са сајта СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ И ПРИМОРСКЕ.

 

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Кључне ријечи:

Хум Стећци Црква