Врутачко четворојеванђеље | Племенито

Врутачко четворојеванђеље | Племенито

Врутачко четворојеванђеље


слике

Врутачко четворојеванђеље
Врутачко четворојеванђеље
Врутачко четворојеванђеље
Врутачко четворојеванђеље
Врутачко четворојеванђеље
Врутачко четворојеванђеље


Врутачко четворојеванђеље тако је названо по селу Врутоку код Гостивара (БЈР Македонија) гдје се чува(ло) у породици Поповић. Назива се још и Грујићево четворојеванђеље, по његовом проналазачу Радославу Грујићу који је први објавио текст о њему (Р. Грујић, „Једно јеванђеље босанског типа XIV-XV века у Јужној Србији“, Зборник лингвистичких и филолошких расправа у част А. Белића, Београд 1937.).

Према маргиналној глоси која православну цркву назива „митница мјестом патријарха гдје се патријарси бирају сребром и златом“ Радослав Грујић га датира у 1375. године, када је била најживља борба око патријаршијског престола у Пећи. За разлику од римокатоличке цркве коју су крстјани називали „црквом идолском коју свети осудише“ или пак црквом сатанском  на челу са „иконобом“, православној цркви су замјерали, како нам говори поменута глоса, богатство. Босански и хумски крстјани су своју цркву идентификовали као „цркву босанску“ или „цркву божију“ која је била чувар „једине вјере“ „праве вјере“ или „праве вјере апостолске“. Њихово схватање цркве и терминолошки и суштински подударало се са учењем источних монаха, који су не ретко сматрали да представљају „цркву божију“ или „цркву Христову“, која је чувар „праве вјере“, „једине вјере“ или „праве вјере утемељене на апостолском предању“.


Врутачко четворојеванђеље је исписан на пергаменту уставном ћирилицом, величине 17,5 X 11,8 цм, али нам није познат тачан број страница јер рукопис није у цјелини сачуван. Један запис на л. 6 спомиње преподобног Ратка, вјероватно Ратка крстјанина за кога је четворојеванђеље преписано. Текст је у цјелини подјељен на Амонијеве и опширне главе, а остатке литургијске подјеле потврђују ријечи „зачело“ и „конац“ у самом тексту и у великој мјери је икавизиран.

Први листови Матејевог, Марковог и Лукиног јеванђеља су изгубљени. Иза пописа опширних глава пред Јовановим јеванђељем налази се једна минијатура са симболом Јована јеванђелисте и пергаментном траком на којој је исписан почетак Јовановог јеванђеља друкчијим правописом него почетак Јовановог јеванђеља у самом тексту. Сачувана је заставица изнад глава јеванђеља по Јовану. Она је правоугаоног облика и украшена је са три осмокраке звијезде уоквирене двоструким прстеновима.


Још једна заставица се налази изнад текста јеванђеља по Јовану. Украшена је са два супротстављена срца. Слична се заставица налази, такође на почетку истог јеванђеља, у Довољском јеванђељу.

У Врутачком јеванђељу иницијал П је украшен преплетима, као што и заставица има око централног мотива сличан орнамент. Ти орнаменти указују на повезаност са орнаментима бројних српских рукописа рађених ван Босне.

 

ИЗВОР: Д. Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд 1987; Д. Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997; М. Харисијадис, Илуминација рукописа босанског поријекла у средњем вијеку, ГЛАС CCCLIV Српске академије наука и уметности, Одељење историјских наука, књига 6, Београд 1988.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg