ВОЈИНОВИЋИ | Племенито

ВОЈИНОВИЋИ | Племенито

ВОЈИНОВИЋИ


Оснивач породице Војиновић, војвода Војин, господар Гацког, био је један од најистакнутијих велможа краља Стефана Дечанског, а припадао је и кругу великаша око младог краља Стефана Душана. Да је војвода Војин имао три брата, откриће је новијег датума. Синови војводе Војина, Милош, Алтоман и Војислав, такође су уживали поверење краља Душана, на чијем двору су Милош и Војислав и започели своју каријеру, оба са титулом ставилца, звања ниског ранга, али довољног да омогућује увид у политичка збивања и учествовање у њима. Најстарији син војводе Војина, ставилац Милош Војиновић, коме је предстојала сјајна каријера, умро је млад. Учествовао је у преговорима између краља Душана и Дубровачке општине, који су се завршили „уступањем“ Стона Дубровчанима, 1333. године. О другом Војиновом сину, Алтоману Војиновићу, не зна се много, а неколико сачуваних података потврђује његово високо место у кругу Душанове властеле. Први пут се помиње 1335. године, а средином XIV века, са титулом жупана, управљао је једном покрајином у близини Дубровника. Прихватљиву претпоставку да је пре 1350. године примао стонски доходак од Дубровчана, могао би да потврди његов захтев из 1347. године, када се, поводом женидбе, са писменом препоруком цара Душана обратио Дубровчанима тражећи да му изнајме бродове и да му одобре предујам на рачун стонског дохотка. Последњи пут се помиње 1359. године. Био је ожењен Ратославом, ћерком војводе Младена, родоначелника Бранковића. Пред крај живота носио је титулу великог жупана, са којом се помиње на надгробном натпису његове жене Ратославе, откривеном близу манастира Бање код Прибоја.

Кћи војводе Војина, чије име није познато из непосредних извора, била је удата за Брајка Бранивојевића, једног од четири сина хумског властелина Бранивоја.

Војислав Војиновић, најмлађи син војводе Војина, који се још 1350. године помиње као ставилац, пред крај живота — за владе цара Уроша — постао је најмоћнији великаш у српској држави. Од оца и браће наследио је властелинство којемје, до пролећа 1359. године, припојио жупе великог челника Димитрија. Његова област достигла је највећи обим 1363. године, када је захватала приличан простор између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова. Будући да је управљао дубровачким залеђем, пактовање Републике са угарским краљем Лудовиком I Анжујским директно је угрожавало област Војислава Војиновића, тим пре што је сматрао да му припада титула хумског кнеза која је претпостављала власништво над полуострвом Пељешцем и градом Стоном. Због тога је, у два наврата — 1359—1360. и 1361—1362. године — ратовао са Дубровником. До одлучнијег сукоба дошло је средином 1361. године, кадаје његова војска пустошила све до градских зидина куд се повлачило угрожено дубровачко становништво. Посредништвом цара Уроша, дошло је до склапања мира у Оногошту (данашњи Никшић – Б. Р.), августа 1362. године. Повељу о миру потписао је цар Урош: „Беху се Дубровчани поплашили од царства ми, и свадили с братом царства ми, с кнезом Војиславом... и смирих их с братом царства ми с кнезом Војиславом... и дадох им старе законе, које су имали с родитељем царства ми“. Умро је изненада у јесен 1363. године, а на надгробном натпису — на плочи у манастиру Бањи код Прибоја на Лиму — поред титуле „великог кнеза“, исписано је и име Стефан, сасвим у складу са моћи којом је располагао: „Месеца октобра, 25. дана, престави се раб Христа бога Стефан, а зовом велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље“.

Великог кнеза Војислава наследила је његова удовица кнегиња Гоислава, са малолетним синовима којима се убрзо губи траг, а чија нам имена даје Мавро Орбин. Гоислава је уживала наклоност цара Уроша и одржала се, скупим уступцима, пет година — од 1363. до 1368. године — када је коначно потиснуо синовац Никола Алтомановић.

Жупан Никола Алтомановић, син великог жупана Алтомана и Ратославе, први пут се у историјским изворима помиње новембра 1366. године као један од великаша Српског Царства, а 1367. године као господар Рудника. Године 1368. скоро цела област Војислава Војиновића била је у рукама младог жупана. Ово није задовољавало његове амбиције, па се — као претендент на неке територије Дубровачке Републике — ујединио са хумским властелином Санком Милтеновићем, који се одметнуо од босанског бана Твртка. Њихове обједињене територије окружавале су Републику, што је Дубровчане приморало да придобију Санка и одвоје га од жупана Николе. То је хумског властелина стајало освете која гаје стигла средином 1370. године, када се последњи пут помиње као жив; Мавро Орбин пише да је, пустошећи земљу Николе Алтомановића, погинуо у близини Требиња. У прегруписавању снага за владе цара Уроша, Никола Алтомановић је ступио у пакт са Лазарем Хребељановићем против моћних Мрњавчевића. До сукоба је дошло 1369. године на Косову, које је као рударски центар било предмет сукобљавања интереса рашке властеле и Мрњавчевића. У току боја Лазар се повукао, а млади жупан једва се спасао. У наставку ових трвења, 1371. године дошло је до припремања напада на жупана Николу од стране Вукашина Мрњавчевића, његовог сина Марка и браће Балшића. Како је годину дана раније изгубио савезника Санка Милтеновића, а Рудник — жупанов најбогатији посед — већ био у рукама Лазара Хребељановића, Никола Алтомановић је понудио Дубровнику мир, који су Дубровчани не само одбили, већ су пришли савезу Мрњавчевића и Балшића. Њихов план — а самим тим и сигурна пропаст Николе Алтомановића — ометен је продором Турака у Серску област, који је окончан маричком битком и погибијом оба брата Мрњавчевића, краља Вукашина и деспота Угљеше.

После маричке битке и смрти цара Уроша, децембра 1371. године, Никола Алтомановић држао је област у западној Србији према Босни, све до Дубровника, а успевши да поврати Рудник и стратешко утврђење Звечан на Косову, обновио је старе области Војиновића, и из нове прерасподеле снага изашао као најјачи облас- ни господар. Међутим, мотивисан правима за која је сматрао да му припадају — пре свега власт над Хумом, коју је истицао још његов стриц Војислав — и знатном моћи коју је стекао освојивши и држећи велику територију, Никола Алтомановић се одлучио на нову политичку игру. Он ступа у савез са Млетачком Републиком и Балшићима, уперен против Дубровника, односно Угарске, будући да је Република признавала власт угарског краља Лудовика I. Овај политички потез, међутим, скупо је коштао жупана Николу. Босански бан Твртко и кнез Лазар, нови угарски вазали, реаговали су на први подстицај са угарског двора, свесни момента који им је пружио шансу да се коначно разрачунају са жупаном чија је моћ узимала претеће размере. Добивши одобрење, а вероватно и помоћ, од угарског краља, напали су земљу Николе Алтомановића. Током лета 1373. године, удруженим снагама и брзом офанзивом, уништена је власт рашког жупана, и савезници „ставише све под огањ и мач“. Његову земљу поделили су између себе, а кратки запис летописца довољно говори о крају богате каријере Николе Алтомановића, последњег представника моћне породице Војиновића: „Расипа свети кнез Лазар жупана Николу у Ужицу и ослепи јего“. Мавро Орбин детаљније описује крај Николин: „И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином. Као заробљеник био је предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица је био Стефан Мусић, који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи. Тако слеп, боравио је неко време у једном манастиру; касније, идући од места до места, на крају се повуче у Зету код Балшиних синова да би код њих некако животарио. Ту је завршио своје дане 1374. године“. Изгледа, међутим, да је Николи Алтомановићу остављена титула жупана и једна мала област на уживање, будући да се 4. августа 1376. године помиње са својим „људима“ у вези некакве трговине са Дубровником. Шта више, на њега се можда односи и белешка о извесном „Nicolai zupani“, од 23. јануара 1395. године, што би, у том случају, био последњи помен Николе Алтомановића.

 

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg