ВЕРСКА ИДЕОЛОГИЈА СРЕДЊОВЕКОВНИХ НАДГРОБНИХ НАТПИСА ИЗ БОСНЕ И ХУМА | Племенито

ВЕРСКА ИДЕОЛОГИЈА СРЕДЊОВЕКОВНИХ НАДГРОБНИХ НАТПИСА ИЗ БОСНЕ И ХУМА | Племенито

ВЕРСКА ИДЕОЛОГИЈА СРЕДЊОВЕКОВНИХ НАДГРОБНИХ НАТПИСА ИЗ БОСНЕ И ХУМА

Веза украсних и ликовних представа на надгробним споменицима у средњовековној Босни са богомилским верским схватањима утемељио је у другој половини прошлог века (XIX века – Б. Р.) Фрањо Рачки, а његову је хипотезу новим истраживањима продубио Ћиро Трухелка који је први систематски истраживао надгробне споменике у Босни и Херцеговини. Између два светска рата тезу Ф. Рачког о богомилском карактеру стећака са потпуно различитим аргументима одбацивали су В. Глушац и Ј. Шидак. Аргументација В. Глушца да стећци припадају православном становиштву Босне и Херцеговине темељила се на чињеници да је већина некропола са стећцима била груписана око православних цркава или у њиховој непосредној близини. Ј. Шидак је, такође, негирао везу између ликовних представа на стећцима са богомилством, налазећи у њима општељудску тежњу за ускрснућем, прастаре фолклорне представе о загробном животу, остатке култа предака и утицај културно развијенијих средина у непосредном суседству Босне.

Главни поборници тезе Ф. Рачког о богомилском карактеру стећака у послератном периоду били су А. Соловјев, Д. Мандић и G. Wild. Сва тројица су различитим аргументима и разноврсним домишљањима представе крста, полумесеца, штита, јелена, кола и неких других ликовних садржаја објашњавали манихејском и богомилском симболиком која је становницима средњовековне Босне и Херцеговине била потпуно непозната.

Супротно хипотези о богомилској и дуалистичкој симболици ликовних представа на стећцима М. Милетић је отишла у другу крајност, налазећи у ликовним представама стећака само хришћанску симболику. Ликовни садржај стећака обухвата веома старе украсе, од представа јелена и коња као симбола бесмртности, познатих и у паганским и у ранохришћанским веровањима, затим много млађе симболе светлости, обнављања, рађања или васкрсења, изражене крстом, спиралом свих облика, венцем, полумесецом или розетом, који се срећу на веома удаљеним просторима Европе и Азије, па преко типично хришћанских симбола изражених у представама крста свих облика, оранта, Богородице са дететом, васкрслог Лазара, свете Јелене, светог Христофора или светих ратника, преузетих са црквеног зидног сликарства, до приказа града, кренелираних утврђења и кула са сценама двобоја, лова, кола или погребних поворки као одраз тадашњег феудалног друштва.

До данас је написан огроман број чланака, студија, монографија, теоретских расправа и дужих или краћих синтетичких прегледа о проблематици стећака и њиховој уметности. Та данас скоро непрегледна литература испуњена сјајним радовима, али и разноврсним домишљањима, претпоставкама или измишљеним чињеницама више збуњује истраживаче, подстичући нове, углавном јалове полемике, него што доприноси продубљивању ове интересантне проблематике.

За разлику од ликовног садржаја који је допуштао потпуно супротна мишљења о симболичкој поруци сваке ликовне представе појединачно, сачувани надгробни натписи одржавају потпуно аутентична религијска схватања, па чак и конфесионалну припадност покојника. Надгробни натписи који почињу знаком крста и у православној цркви уобичајеном молитвеном акламацијом „у име оца и сина и светога Духа” пре говоре да је покојник припадао православној цркви него некој богомилској, патаренској или дуалистичкој црквеној организацији.

Јеретичком учењу не припадају ни фолклорне варијанте ове основне молитвене акламације. Тако, примера ради, на једном стећку из околине Мостара надгробни натпис почиње „у име бога великога, цара небеског и земаљског”. На једном споменику из Драчева пише само „слава богу милостивом веком” (векова). Надгробни натпис „госпоје Стане” из Трновица код Улоге, или кнеза Радослава Ширинића из Сопотнице код Горажда, почињу скраћеном молитвеном акламацијом „у име божије. Надгробни натпис „рабе божије Убилије” почиње само са IS HS (Исус Христос), а у једном случају „у име оца и сина” без светога Духа, што је пре пропуст неуког преписивача него нека свесна измена да би се прилагодила неком јеретичком учењу.

Речи „раб” или „раба” божија испред имена покојника карактеристично за гробне натписе на јурисдикционом подручју српске православне цркве од најстаријих времена до данашњег дана, налазимо на већини сачуваних надгробних натписа. Да је ово типична ознака за припаднике православне цркве говори надгробни натпис „раба божијег жупана Прибиша”, за којег се каже да је живео „у дане правоверног краља Владислава”. На једном натпису из околине Стоца изричито се за „рабу божију Марију” каже да је супруга „попа Дабижива”, а за кнеза Радича из Драчева да је „смерни раб божији и ктитор храма овог”.

Писари надгробних натписа увек су тежили да неком додатном информацијом означе покојникову припадност православној цркви. Тако је, примера ради, на надгробном споменику „раба божијег Г еоргија" записано да је преминуо на „вечерње Христовог дана”, а на надгробном натпису „раба божијег” Вујана Драгишића из Његановића код Билеће његови се сродници, попут православних верника, обраћају богу да му бог опрости грехе.

За неке покојнике на чијим епитафима нема помена „раб” или „раба божија” знамо из писаних извора да је њихова породица припадала православној цркви. Тако на надгробном споменику Гоисаве, кћери Ђурђа Баошића и жене Радича Санковића, сахрањене 1398. године епитаф почиње уобичајеним речима: „овде лежи госпоја Гоисава” без уобичајеног „раба божија”, јер је писар натписа желео да истакне њено феудално порекло, пошто се кон- фесионална припадност покојнице сама по себи подразумевала, будући да је била сахрањена у православној цркви у Бискупији код Коњица.Са друге стране, на надгробном натпису Полихраније, сестре казанца Санка и жене Ненца Чихорића изричито се наглашава да је умрла као православна монахиња.

Од 325 натписа на надгробним споменицима само се четири односе на припаднике цркве босанске. Надгробни натписа на „билигу” госта Милутина из Хумског код Фоче почиње у правоверном духу: „у твоје име пречиста Тројице”.  На надгробном натпису госта Мишљена из Пуховца код Зенице пише да „овде лежи добри господин Мишљен” коме је по уредби Аврам приредио своје велико гостопримство”, што је потпуно у духу православних хагиографија, као и наставак натписа у којем се верници моле свом црквеном великодостојнику „да кад приђе пред господа нашег Исуса Христа” да „спомена и нас своје рабе”. И овај други део Мишљеновог епитафа писан је у хагиографском духу православне цркве.

На надгробним натписима старца Богавца из Бољуна у Херцеговини и Остоје крстијана из Згуња нема никаквих теолошких појединости.

Стећци су у другој половини XV века прихваћени и од припадника католичке цркве и прве генерације исламизираних становника Босне и Херцеговине. На једном надгробном натпису из околине Травника каже се да је то гроб мужа „праве вере римске”, а на надгробном натпису Махмута Бранковића пише да је „погинуо у боју деспотову” и да је „благословена рука која сече и писа”.

Велики број сачуваних надгробних натписа нема ни једну од ових битних карактеристика који би одредили верску припадност и конфесионалну опредељеност покојника. Разлоге свакако треба тражити у чињеници да су сродници покојника посебно желели да нагласе феудално порекло покојника, док се верска и конфесионална припадност сама по себи подразумевала. То све говори да се аргументи за јеретичку припадност разнородног живља средњовековне босанске државе морају тражити мимо стећака и њихових ликовних садржаја.

 

Извор: Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg