ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА | Племенито

ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА | Племенито

ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА


слике

ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА
ШТАМПАРИЈА БОЖИДАРА ГОРАЖДАНИНА

Горажде је старо насеље подигнуто на мјесту гдје се укрштају путеви из више праваца. Босански друм се ту рачвао на косовски и дубровачки. Прве везе Горажда са Дубровником успоставио је Сандаљ Хранић крајем XIV, а наставио херцег Стефан Вукчић Косача у  XV вијеку. У утврђени град Самобор у близини Горажда, на десној обали Дрине, који је био од великог стратегијског значаја, и у коме су једно вријеме столовали ови господари, долазили су трговачки каравани, дубровачки емисари и трговци. Дубровачки трговци куповали су стоку, мед, вуну, црвац, восак, непрерађене метале, a продавали су свилу и друге тканине, со, накит, стакло, зачин, оружје, алате, уље, вино. Роба се преносила караванима који су одсједали у караванским станицама, о чему свједоче уговори с краја XIV и почетка XV вијека. Сјеверно од Горажда, у Доњој Сопотници, на лијевој обали Дрине, подигнута је 1454. године православна црква. Цркву је саградио херцег Стефан Вукчић Косача, а посвећена је Светом Ђорђу.


Породица Косача подигла је више православних храмова који су, по градитељском типу и по посвећењу, били слични Милешеви. То је и разумљиво, будући да је херцег Стефан био близак са милешевским митрополитом Давидом. У тестаменту херцег Стефан митрополита назива „својим слугом, кућанином, својим редовником и господином митрополитом“.


У литератури постоји мишљење да је једно вријеме при цркви било монашко станиште. Сматра се да је црква кратко служила као манастир и да се, вјероватно, и сам Божидар Љубавић (оснивач штампарије) старао о манастиру. На допрозорнику на јужној пјевници налази се натпис који биљежи податак о замонашењу једног калуђера. Овај натпис датира из периода XV/XVI вијека и свједочи да је у Сопотници кратко вријеме, након изградње храма, постојао манастир.

Године 1519. у Горажду основана је друга штампарија на нашем тлу у којој су, послије Зете кнежева Црнојевића, штампане књиге на тадашњем књижевном српском језику и српским словима, тј. ћирилицом, лијепом попут оне код Црнојевића. Штампарију је основао Божидар Љубавић, гораждански трговац, који је имао довољно капитала за овај подухват. Штампарија је започела са радом у Венецији, а потом је пресељена у Горажде.

Зашто је Божидар Љубавић изабрао баш то мјесто за штампарију може се само претпоставити. Вјероватно је у томе био пресудан положај самог храма. Храм је изграђен непосредно уз дубровачки друм. Та комуникацијска предност погодовала је трговцима књигом, као новом робом. С друге стране, поријекло Божидара Љубавића, његов трговачки дух и побожност могли су да утичу да штампарија буде баш на том мјесту.

О Божидару Љубавићу се мало зна. Из поговора Служабнику М. Пешикан закључује да је Љубавић доселио у Милешеву из Горажда (зато се именује по завичајности  ̶  Горажданин, а не презименом). Он је пред крај 1518. године послао у Венецију Теодора, јеромонаха из Милешеве, и његовог брата Ђурађа, како би набавили потребну опрему и изучили штампарску вјештину.

У штампарији су штампане три књиге:Литургија (Служабник) из 1519. године,  Псалтир с последовањем из 1521. и „Молитвеник (Требник) из 1523. године. Литургија (Служабник) садржи: службе  ̶  вечерње, јутрење, литургију Св. Јована Златоустог и Василија Великог, завршни запис Моленије и колофон. Књига је штампана на ¼ табака (у средњем формату). Састављена је од 12 свешчица и има 101 штампани лист. Нумерација свешчица је ћирилична. Димензије су 225 х 170 мм. У књизи није наведено мјесто штампања. Литургија  данас постоји у осам библиотечких збирки у свега 15 некомплетних примјерака.



Псалтир с последовањем из 1521. године, садржи Давидове псалме, Часослов и Мјесецослов и три различита записа: Правила Великог поста и Слово о Фрузима (које је Теодор нашао у Хиландару), те извод из љетописа (од Адама до цара Уроша), запис о паду Београда и похари Срема 1521. године и колофон. Књига је штампана на ¼ табака, има 44 свешчице са 352 листа. Штампање је  завршено 25. октобра 1521. године. Данас књига постоји у фондовима седам библиотека.






Молитвеник (Требник) из 1523. године садржи чинове (молитве) за свакодневне потребе (молитве при освећењу сјетве, жетве, рођењу, крштењу, вјенчању, освећењу јела, пића и др.) и поговор. Књига је штампана на ¼ табака, има 37 свешчица и укупно 296 листова. Нумерација свешчица је ћирилична. Димензије књиге су 204 х 135 мм. Потпун и добро очуван примјерак Молитвеника има једино Библиотека Светог синода у Букурешту.





Горажданска слова, како верзали тако и курентна слова, рађена су према српској рукописној ћирилици. Облик и специфичан рез ћириличних слова, лигатура и слова са надредним знацима, упућују, сасвим извјесно, да слова ове штампарије нису преузета као готова од венецијанских мајстора, већ су оригинални рад Ђура Љубавића и његовог брата Теодора. Ливеним курентом величине око 3 мм и верзалом од 50-60 мм одштампане су све три горажданске књиге. Заставице и највећи број иницијала у књигама штампане су у техници дубореза. Штампа је реализована црвеном и црном штампарском бојом. Редослијед отисака је био такав да су прво штампани ксилографски клишеи црвеном бојом, затим текст, црном бојом.

Штампарија се и у штампарској техници разликовала од других штампарија тога времена. Посебно су штампани знакови на маргини који упозоравају на поједина важнија мјеста у тексту књиге. Штампа је изведена помоћу посебих, малих клишеа који приказују шаку која кажипрстом упућује на текст.

У српској графици преовладало је мишљење да књиге из ове штампарије спадају међу најбоља остварења наше старе штампе. Хартију је гораждански штампар донио из Венеције заједно са штампарском пресом и другим штампарским прибором. Исто је и са штампарском бојом. Херцеговачке штампарије у  XVI вијеку снабдијевале су се штампарском бојом која је преко Дубровника и Котора стизала из Венеције.

Штампарија Божидара Љубавића Горажданина и његових синова Ђурђа и јеромонаха Теодора, огласила се трећи и посљедњи пут 1523. године издањем Молитвеника и потом коначно заћутала. Тек двадесет година касније доживјела је неку врсту обнове, не више у Србији, већ у Трговишту, у Румунији, и сада за Румуне. Тамо је она пренесена заслугом Димитрија Љубавића, који је за себе говорио да је унук старога Божидара.

 

 

Извори:

- Горажданска штампарија 1519-1523,  Београд - Источно Сарајево, 2008.

- Литургија  (1519). Фототипско издање. Приредила: Катарина Мано-Зиси

- Молитвеник (1523). Фототипско издање. Приредила: Катарина Мано-Зиси

- Псалтир с последовањем (1521). Фототипско издање. Приредила: Катарина Мано-Зиси

 

ТЕКСТ ПРИРЕДИО: Угљеша Скоко

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg