Систем средњовјековних фортификацију у босанској држави | Племенито

Систем средњовјековних фортификацију у босанској држави | Племенито

Систем средњовјековних фортификацију у босанској држави


слике

Систем средњовјековних фортификацију у босанској држави

У босанским средњовјековним изворима тврђаве се не издвајају као посебан тип насеља. Са становишта својих функција - војне и управне, тврђава се у великој мјери приближава граду, а добијањем подграђа као сталног трга, она стиче и економску функцију и тако прераста у градско насеље. На подручју средњовјековне Босне, односно „земље" Доњи Краји, већина градских насеља развила се из тврђава. Томе у прилог говори и чињеница да је већина градских утврђења, дакле језгра будућег града, изграђена на стратешки значајним мјестима - доминантним узвишењима, док су подграђа настајала у близини, на повољнијим саобраћајно-економским мјестима.  То су по правилу мале тврђаве подигнуте на стратешки значајним висовима, који су својим положајем тешко приступачне и лаке за одбрану. Неправилних су облика и добро прилагођени терену, што је омогућавало да се смањи дебљина зидова и изградња кула сведе на најмању могућу мјеру. Правих равничарских градова правилних облика, са равномјерно распоређеним елементима одбране у Босни није било.

Средњовјековна утврђења имала су, поред одбрамбене, и привредну улогу. У средњовјековној Босни није постојао ниједан значајнији град у чијој близини се није развио suburbium (подграђе). Негдје су ова подграђа била удаљена и по неколико километара од утврђења. Из подграђа су се развиле вароши у којима се стварао градски сталеж, а постојали су и феудални дворци. Властелин је имао у утврђеном граду и своје стамбене просторије које су биле неудобне и тијесне. Само у већим градовима, као у Јајцу, Бобовцу, Бихаћу или Борчу, постојали су богатији и већи зидани дворци.

До краја 14. вијека тврђаве су се код нас састојале од једне или више кула, дворишта и бедема који их опасује. Код мањих утврђења најчешће се јављају једна до двије куле, али било је и тврђава које су имале и више кула које су се обично налазиле у угловима утврђења на оним дијеловима бедема гдјеје опасностбила највећа по одбрану. Најстарије средњовјековне куле у Босни биле су у правилу округле, а постојале су и троугаоне и осмоугане куле. Утврђене куле биле су вишеспратне.  Најснажнија кула у сваком утврђењу била је донжон кула, које се у средњовјековним босанским утврђењима препознају као масивне грађевине, које често надвисују остале куле, а често су и другачијег облика. Западноевропски донжон настао је као утврђени стан феудалца, из које се најчешће развијао замак. Насупрот томе појава ових кула у средњовјековној Босни и Србији проистекла је из развоја фортификационих система у којима су оне биле најистакнутије одбрамбене грађевине. Већина донжона са територије средњовјековне Босне била је инкорпорисана у бедеме и није чинила физички одвојену цјелину.  Веће куле имале су други и трећи спрат који је био повезан са првим унутрашњим каменим степеништем. Спратови су имали само неколико малих прозора, а на свакој етажи била је само по једна просторија. Кула се завршавала зиданим грудобранима на којима је лежао шатораст кров покривен шиндром.  Градитељи су користили погодности стрмог планинског терена ради побољшања од- брамбених способности тврђава. Пошто употреба барута у то вријеме још није била значајна, то су и бедеми тврђава били релативно танки (један до два метра) и високи преко десет метара, докје висина кула ишла и до двадесет метара. Градови у средњовјековној Босни припадали су типу брдских утврђења и били су примарно објекти војно-одбрамбеног карактера, док су резиденцијалне грађевине у њима биле скромних димензија.

На простору данашње Републике Српске налазе се бројни остаци средњовјековних утврђења, па ћемо у овом раду споменути само нека и то она у околини Бањалуке, односно средњовјековне земље Доњи Краји. Током позног средњег вијека у Доњим Крајима настало је више значајних утврђених градова, од којих су најважнији били Јајце, Котор, Ливач, Звечај, Гребен, Бочац, Кључ, Сокол. У изворима из тога времена не помиње се и Бањалука, мада на основу извора и археолошких истраживања знамо да се на њеном мјесту налазило више средњовјековних насеља од којих ни једно није била значајна тврђава са подграђем, попут стратегијски, привредно и административно горе набројаних утврђених градова.  Према археолошким истраживањима на простору Бањалуке постоји непрекинути континуитет у насељавању током цијелог средњег вијека. Иако се Бањалука први пут помиње тек крајем 15. вијека, нема сумње да је утврђење на овако изузетно стратешком мјесту постојало много раније.  Наиме, у повељи угарског краља Владислава II Јагелонца, издатој у Будиму 1494. године, први пут се спомиње име Бањалука. У том тренутку Бањалука је била тврђава у саставу Јајачке бановине, неке врсте војне границе коју су Угари образовали ради лакше одбране од Османлија након пада Босне 1463. године.

Из ове, али и каснијих повеља, можемо закључити да је тврђава Бањалука била евентуално изграђена на мјесту неког старијег и мањег утврђења послије 1463. године, као дио лимеса на Врбасу према Османлијама. Јасно је да је Бањалука, крајем 15. вијека, ипак била мања и стратегијски мање важна од других утврђења у кањону Врбаса - Гребена, Бочца и Јајца. Поред тога, Бањалука се налазила у средњовјековној жупи Земуник, чији је центар био истоимени град чији назив упуђује на земљано- палисадну конструкцију, а налазио се у сјеверном дијелу жупе Земуник, највјероватније у близини данашње Бањалуке, на обали рјечице Сутурлије. Функција утврђења у долини Врбаса била је да обезбјеђују бродове - прелазе, газове преко Врбаса. Јасно се запажа да се они ослањају на високе обале ријеке, и да бране проширење долине узводно, или низводно од свог положаја. На жалост, падом Јајца 1527. године и османлијским освајањем преосталих тврђава у долини Врбаса дошло је до слома угарског система одбране на овим просторима, а Бањалука ће наредним деценијама постати снажно османлијско упориште за продор ка сјеверозападу. Мања утврђења у долини Врбаса попут Бочца, Гребена, Звечај, Звечаја изгубили су свој војни значај и били су препуштени постепеном пропадању.

 

АУТОР: Јанко Врачар

Ово је дио текста преузет из публикације наведеног аутора  „Доба Витештва – Оружје и оклопи средњовјековних ратника из збирке Музеја Републике Српске“ Бања Лука 2016. 

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg