САНКОВИЋИ | Племенито

САНКОВИЋИ | Племенито

САНКОВИЋИ


Властеоска породица средњовековне босанске државе — Санковићи, господари Хумске земље — као суседи Дубровачке Републике, помињу се често у њеним документима који су, самим тим, основни извор података о њима. Санко Милтеновић, родоначелник породице, син је Милтена (или Милтјена) Драживојевића, који је доскора сматран за најстаријег познатог члана ове породице. Дубровачке архивске књиге, међутим, сачувале су неколико вести и о оцу жупана Милтена, Дражену Богопенцу. Он се први пут помиње 24. маја 1306. године када се извесни Тhomadus de Dersa жалио Републици због пљачке за коју је оптужен и Дражен Богопенец. Поред Дражена, за кога се на више места каже да је из Невесиња, зна се још за неке чланове ове породице — Видомира, Хлапца, његовог сина Бранислава — али није познато у ком су они сродству били са Драженом. Да су Богопанковићи — облик презимена такође присутан, као и Богопанци — били угледна породица почетком XIV века, сведочи и присуство њиховог грба у грбовнику Петра Охмућевића.


СПОМЕНИК САНКОВИЋА У ВОЂЕНИМА КОД ЉУБИЊА

Милтен Драживојевић први пут се помиње 1332. године, као присталица босанског бана Стјепана II Котроманића. У освајањима области од Неретве до границе дубровачког градског подручја на Затонском заливу, војсковође босанског бана били су Милтен Драживојевић и италијански старешина најамника Ружир (Ruggiero). Њих двојица помињу се и у каснијим војним походима бана Стјепана, али у лето 1336. године постају присталице краља Стефана Душана — ,Rugerius et Miltenus, homines nunc domini Regis“. Да су они 1336. године били краљеви људи показује и то што се у јесен исте године краљ Душан залагао да дође до измирења између српских феудалаца и Дубровника, којом приликом су нарочито истакнути Милтен и Ружир. Дубровачки списи такође извештавају да је Милтен 1335. године оптужен због пљачке у Оногошту, а помен његовог имена из следеће године, такође је у вези с једном пљачком, у околини Дубровника. Последњи податак о њему датира из 1343. године. О датуму смрти и последњим годинама живота Милтена Драживојевића нема никаквих података. Зна се да је био из „Загорја“, што значи да су се првобитни поседи ове породице налазили у брдовитим пределима око горњег тока Неретве. Из Загорја и области Невесиња Санковићи су се постепено спуштали на море и тек су у следећој генерацији постали господари Поповог Поља, Босанског Приморја (од Стона до Петрова Села) (српског приморја – Б. Р.) и Сланог.

Жупан Милтен имао је два сина и једну кћер: Санка, по коме је породица добила име, Градоја и Радачу.

Санко Милтеновић први пут се — заједно са оцем — помиње 1335. године, а 22. октобра 1348. године Дубровник га је примио за свог грађанина као племића босанског бана — „baronus domini bani“. У сукобу Дубровника са кнезом Војиславом Војиновићем, Санко Милтеновић је наступао као посредник на кога су, као човека од поверења, Дубровчани прилично рачунали. Када је у пролеће 1362. године Санковог брата Градоја заробио далматинско-хрватски бан, жупан Санко обратио се Дубровчанима за помоћ. Република је показала пуну предусретљивост према Санковој породици и њему лично, и већ 9. августа Градоје је био у Дубровнику, а два месеца касније исплаћена је тражена сума на име његовог откупа.


Од 11. августа 1366. године Санко Милтеновић се помиње као казнац. До новембра исте године казнац Санко био је у добрим односима са баном Твртком, али после тог времена долази до неслагања и размимоилажења између босанског бана и његовог казнаца. Штавише, помиње се да је Санко учествовао, заједно са бановим рођаком Дабишом, у побуни против Твртка. Све је то довело до савезништва Санка Милтеновића са Николом Алтомановићем, који је крајем октобра 1368. године — освојивши области Гоиславе, удовице свог стрица — продро до самих дубровачких граница. Дубровчани су се прилично трудили да Санка одвоје од Николе Алтомановића. Коначно су у томе успели; казнац Санко измирио се са баном Твртком, а кад је Никола Алтомановић напао Дубровник, предводио је босанску војску која је била на страни Дубровника. Мавро Орбин наводи да је Санко погинуо борећи се против Николе Алтомановића у Требињу. Не зна се тачно када је Санко погинуо; јула 1370. године, био је у животу, а као мртав први пут се помиње 17. јула 1372. године.

О Градоју Милтеновићу — осим његовог заробљавања у пролеће 1362. године — нема значајнијих података. Помиње се у једном купопродајном уговору из 1388. године као продавац роба ухваћеног у борбама са Турцима. Свакако се ради о босанско(српском – Б. Р.)-турском сукобу код Билеће. Био је још у животу 1391. године. Његова жена Кујача позната је само по имену, а њихови синови Будеља и Санчин помињу се приликом продаје Конавла Дубровчанима, 1391. године.

Радача, ћерка Милтена Драживојевића, била је удата за Ненца Чихорића, а њен гроб — са православним монашким именом Полихранија — налази се под стећком у Величанима, код манастира Завале у Попову.

Казнаца Санка Милтеновића наследили су синови Бељак и Радич. Жупан Бељак Санковић преузео је после очеве смрти управљање породичним поседима. Наставио је политику пријатељства према Дубровачкој Републици. Непосредно после смрти краља Твртка I, браћа Бељак и Радич одлучују да жупу Конавле продају Дубровчанима, што је и учињено повељом од 15. априла 1391. године. Како су, међутим, Конавли припадали босанској (српској – Б. Р.) држави и како је само краљ могао да одлучује о отуђивању државне територије, војвода Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић упали су у Конавле децембра 1391. године — највероватније с краљевим допуштењем — запосели, при том, целу жупу и поделили је између себе. Војвода Радич том је приликом заробљен, а о жупану Бељаку нема никаквих вести. По свему судећи, Бељак није ни доживео напад на Конавле; крајем маја исте године Дубровчани су му слали свог лекара, а после тога се његово име више не помиње у документима. Највероватније је те године подлегао болести.

Војвода Радич пуштен је из заточеништва тек крајем 1398. године. У успостављању контаката између босанског краља Остоје и Дубровчана имао је, изгледа, посредничку улогу, али није учествовао у завршним преговорима око уступања Дубровачкој Републици уског појаса Приморја, од Петрова Села до Стона, јануара 1399. године. Исте године, августа месеца, примљен је за члана Великог већа Републике, што значи да је био уведен у ред дубровачких племића. У ратовању краља Остоје са Дубровником током 1403. године, међутим, војвода Радич је био на краљевој страни. Када је у другој половини маја 1404. године дошло до преврата који је извела странка против краља Остоје са војводом Хрвојем Вукчићем на челу, краљ је морао да напусти Босну, а Сандаљ Хранић напао је војводу Радича, присвојио његове области, а њега самог је заробио. Не зна се када је умро, али се може сматрати да је 1404. године породица Санковића завршила своју историју.

У време када већина босанске властеле припада „босанским и захумским јеретицима“ (богумилима) (старија историографија погрешно доводи „цркву босанску“ у везу са богумилима – Б. Р.), Санковићи исповедају православље. Породична гробница Санковића налази се недалеко од Заборана — где је војвода Радич имао свој двор — у селу Бискупу код Коњица. Ту су сахрањени жупан Милтен Драживојевић, казнац Санко, војвода Радич, његова прва жена Гоисава и брат Санков, жупан Градоје.

 

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg