РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК | Племенито

РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК | Племенито

РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК


слике

РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК
РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК
РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК
РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК
РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК
РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК
РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК

Најмлађи међу илуминираним српским црквеним рукописима из средњовјековне Босне јесте Радосављев зборник настао у XV вијеку. Његова матица са које је преписан знатно ја старија, (у средњем вијеку црквене књиге су преписиване са старијих списа и тако су умножаване и њихов садржај чуван), и потиче најкасније из прве половине XIII вијека.

Рукопис је био у посједу Матеје Совића, а касније је прешао у власништво барона Зојса и библиотеке Congregatio de propaganda fide, а одатле у библиотеку Ватикана, гдје се и данас налази у збирци Mus, Borg. P. E. Vaticano, illirico 12. Рукопис је исписао на хартији Радосав Крстијанин Гоисаку крстијанину у дане краља Томаша и дида Ратка (1443-1461) године. Величина рукописа је 11X14 цм и има 60 листова.

Радосављев зборник је значајан по својој садржини. Он садржи као главни текст Апокалипсу за коју су имали специјалан интерес босански крстјани (хришћани), за којом слиједи Оченаш и кратка молитва и на крају је почетак јеванђеља по Јовану (гл. I, 1-16).

Апокалипса у Зборнику крстјана Радосава (л. 1-56) има наслов „апокалипси Нов(а)на еванђелиста и ап(ост)ла“ и испуњава скоро читав садржај зборника. Текст писан небрижно, са пуно грешака и изостављања ријечи, па и читавих редова, говори да је крстјан Радосав био припрост човјек вјероватно старац којем су „руци трудни тежеће“ (л. 58v). Текст је писан у једном ступцу, осим л. 41 који је писан у два ступца. Језик је у великој мјери икавизиран, али има и необичних одступања што спада у индивидуалне црте писара. Наслови глава су исписани у тексту са почетним црвеним иницијалима.

На доњој хоризонталној маргини (л. 519) налази се почетак глагољског алфабета, који је непотпуно исписан и на л. 55 и 55v. Потпуни текст глагољског алфабета налази се уз текст Обредника (л. 57) који испуњава остатак рукописа.

Када је Апокалипса преведена на словенски језик остаје непознато. Методијево житије је не убраја у преводни фонд Солунске браће, јер Апокалипса у источној цркви није служила обредним потребама. Најстарији словенски препис потиче из XII вијека, а рукопис рашке редакције из XIV вијека, мада неке минијатуре у Мирослављевом јеванђељу, рађене према тексту Апокалипсе, индиректно свједоче да је Апокалипса у старијој српској, зетско-хумској књижевности била у оптицају већ при крају XII вијека.

У источном огранку јужнословенске књижевности биле су у оптицају двије текстуално идентичне редакције Апокалипсе, старија, са подјелом на 72 главе, и млађа, коментарисана, подељена на 24 слова према одговарајућим коментарима Андреја Кесаријског. Поријекло босанских преписа Апокалипсе из источног огранка јужнословенске књижевности потврђује идентичан текст, исте интерполације и иста подјела на главе, као што је у некоментарисаним јужнословенским текстовима Апокалипсе, уз разумљива разночтенија која су карактеристична и за остале библијске књиге босанске провенијенције.  

На темељу филолошке и палеографске анализе сачуваних рукописа већина истраживача сматра да је Апокалипса преписана у средњовјековној Босни најкасније у првој половини XIII вијека и да стоји у непосредној вези са појавом јеретичких оријентисаних крстјана. Тај се закључак заснива, с једне стране, на интерполацијама и маргиналним биљешкама, а са друге, на популарности Апокалипсе код свих средњовјековних јеретика што потврђује и текст Обредника преписаног заједно са Апокалипсом у Зборнику крстјана Радосава. Старост текста потврђује и рефлексија глагољских предложака у замени вокала и полувокала, као и палеографска анализа глагољског алфабета и глагољског записа у Зборнику крстјана Радосава, који одражава глагољску графију источног типа глагољице, чији су последњи остаци у српској књижевности углавном ишчезли до краја XIII вијека.

Радосављев зборник је веома занимљив споменик рукописне орнаментике, која се састоји из једне веће и једне мале заставице, декоративних, тератолошких, зооморфних и фигуралних иницијала, као и портрета човјека.

На почетку текста Апокалипсе (I, 1, л. 1r) налази се заставица која образује два ромба окачена о ивицу заставице и украшена стилизованим флоралним орнаментима. Предложак за ову заставицу је истоветан као онај за заставицу на почетку јеванђеља по Матеју у Млетачком зборнику (л. 9), али је изгледа у нашој Апокалипси битно измењен невештом и примитивном израдом (сл. 45).

У рукопису слиједи око 74 иницијала, од којих су неки изузетно занимљиви. Декоративни иницијали, који су најбројнији, образовани су елементима преузетим из старијих босанских рукописа и то претежно из њихових заставица. Ти декоративни елементи су лепезе,  стилизоване палметице у срцоликом оквиру и руке које спајају дијелове окоснице иницијала.

На крају, поред записа је портрет човјека за кога је претпостављено да представља краља Стефана Томаша Котроманића (л. 58v, сл. 57), али и Радослава крстјанина. Много је вјероватније да је у питању ријетка представа аутора овог рукописа.

 

Извор: Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997; Мара Харисијадис, Илуминација рукописа босанског порекла у средњем веку, ГЛАС CCCLIV, Одељење историјских наука, књига 6, Београд 1988.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg