Правописне школе у средњовјековној босанској држави | Племенито

Правописне школе у средњовјековној босанској држави | Племенито

Правописне школе у средњовјековној босанској држави


Први сачувани ћирилски споменици писани српском редакцијом у Босни су из 12. вијека. Простори српског језика у средњовјековној Босни наслиједили су и глагољску и ћирилску правописну традицију. Термин „босанско-хумски“ „зетско-хумски“ у нашу науку увео је Александар Белић за означавње тенденције којима се одликују најстарији сачувани српски ћирилски споменици (в.: Чигоја, 1994: 85). Међутим, на неодређеност, па и неадекватност овог термина указивали су у новије вријеме многи научници, посебно Јелица Стојановић у књизи Путевима српског језика и ћирилице (Никшић, 2011). А. Белић, као и његов претходник Стојан Новаковић, сматрао је на основу избора танког јера за обиљежавање изједначеног полугласника да је Зета извориште првог српског књижевног језика, гдје је полугласник био предњи, тј. реда е. Из Зете се даље, по Белићу, редакција ширила на Хум и Рашку. Међутим, новија истраживања (Ивић, Јерковић, Грицкат, Вукомановић, Стојановић и слично) показала су да употреба само танког јера не иде у прилог неком одређеном подручју, и у том смислу Ј. Стојановић закључује: „Значи, овај Белићев аргумент, као основни – да је употреба танког јера показатељ изговора ь у правцу предњег реда и, везано за то, да је Зета исходиште оног што он назива зетско-хумским правописом – није поуздан, у ствари, не иде било ком подручју у прилог нити је показатељ изговора“ (Стојановић, 2011: 15). Славко Вукомановић сматра, такође, да писање јерова не може бити никакав сигуран доказ у одређивању хронологије и мјеста настанка старих словенских споменика (Вукомановић, 2006: 165). Такође, у вријеме настанка најраније наше писмености српски полугласник био је вокал предњег реда. Ту претпоставку је још крајем педесетих година изнио Павле Ивић у раду Основные пути развития сербскохорватского вокализма, који је објављен 1958. године у руском часопису Вопросы, языкознания. Белић говори о три типа: зетско-хумски/босански правопис, старији рашки и млађи рашки; међутим, кад се погледа материјал, а на то указује и Ј. Стојановић, оно што Белић дијели на зетскохумски (Мирослављево јеванђеље) и старији рашки правопис (Повеља бана Кулина), у ствари, припада једној подударној групи и одликује их архаичнији правописни слој, односно доминација глагољског правописног насљеђа. Вера Јерковић узима термин норма глагољице, као адекватнији термин.

Ортографски систем споменика са подручја средњовјековне БиХ у суштини показује велику заступљеност архаичније (глагољске) правописне традиције, која се ослања на тзв. Охридску школу, тј. на чување ћирилометодијевске традиције у погледу ортографије. Дакле, систем показује архаичност и конзервативност.

Кад се погледа ортографска норма датих споменика, како црквене тако и дипломатичке и епиграфске грађе, увиђа се да се унутар једне правописне школе, у овом случају босанске-хумске, преплићу елементи и друге, рашке у датим споменицима; односно – постојање, с једне стране, архаичније (глагољске) и са друге стране – новије (прогресивније) ћирилске правописне тенденције.

Други тип правописа код Срба у средњовјековној Босни јесте рашки (млађа рашка ортографија по Белићу). По проф. Белићу то је искључиво ћирилска особина правописа. Овим правописом нпр. написан је дио који је писао Глигорије дијак у Мирослављевом јеванђељу. Средњовјековно босанско рукописно насљеђе (црквени и епиграфски споменици, дипломатичка грађа, повеље, уговори, писма, поруке, признанице, тестаменти) показало је одлике старијег глагољског правописа, али и упливе рашке правописне школе.

Трећи тип правописа јесте ресавски. Нова епоха настаје послије нестанка Немањића. Она се одликује новим типом правописа који се у науци назива Ресавски правопис (Ресавска правописна школа). Ресавска правописна школа (ресавски правопис) везује се за деспота Стефана Лазаревића. Данас се о ресавском правопису говори из угла писања одређених појава у српскословенским текстовима. „Најзначајније промене у ресавском правопису тичу се постепеног мешања са елементима рашког правописа чиме је ресавски посрбљен и као такав дочекао је смирај српскословенске епохе“ (Милановић, 2004: 47).

Кад су у питању штампани ћирилски црквени споменици, такође се уочава појава преплитања правописних црта. Тако нпр. за књиге Горажданске штампарије (Служабник, Пслатир, Молитвеник) гледајући доминантне црте можемо слободно рећи да су написане ресавским правописом са упливима претходне рашке традиције.

Док је граматичка структура књижевног језика српскословенске епохе била изузетно стабилна и држала се строго старословенског канона, без обзира на стање у народном језику, дотле је исти период окарактерисан са многим измјенама у правопису. Без обзира на врсту текста, тј. којим је језиком тај текст написан (књижевним или народним), употребљавала се иста азбука и исти правопис. То значи да је за одређивање правописне школе, тј. врсте правописа, битно вријеме настанка текста а не његов карактер или тип језика (књижевни/народни). „Српскословенска норма је била разрађена, јасна, са утврђеним правописним принципима и моделима и истовремено донекле флексибилна, с обзиром на модификације и прилагођавања правописних начела новонасталим језичким и културним потребама. Имала је и богату и утемељену писану традицију, са чврстом и препознатљивом нормом, коју су писари добро познавали и адекватно примјењивали, што се очитује у бројним споменицима српскословенског језика“ (Стојановић, 2006: 160–161). Велики проблем српскословенске ћирилице (а тако је било и у старословенском језику) јесте обиљежавање меких гласова: ј, љ, њ, ћ, ђ. Познато је да је у старословенском језику важио Закон отвореног слога (ЗОС), те сугласник ј никада није могао бити на крају слога и ријечи, већ само испред вокала.

Ортографско шаренило споменика босанске провенијенције идентично је са споменицима источне цркве. Термин „босанско“ само означава терен на коме су споменици настали и не смије се и не може доводити у везу са тзв. босанским језиком или босанском редакцијом старословенског језика, већ су у питању српски споменици из средњовјековне БиХ. Босна је, у суштини, „једина област у којој се у XII и XIII веку доследно употребљавао хумско-босански правопис без икаквих рашких примеса“ (Ивић, Јерковић, 1981: 216) (о конзервативности босанске графије и ортографије в.: Ђорђић, 1971: 77). Наша испитивања показала су да средњовјековни српски споменици са подручја БиХ имају мање елемената рашке ортографије у том раном периоду, док се у каснијем периоду јавља знатније приближавање ћирилским правописним рјешењима, посебно у споменицима од 14. до 16. вијека како дипломатичке (и епиграфске), тако и црквене грађе – како смо и показали кроз примјере – од повеља Твртка I Котроманића (14. вијек) до књига Горажданске штампарије (16. вијек). Поредећи правописна рјешења српскословенских и народних средњовјековних споменика са подручја БиХ, у широком временском распону, запазили смо да је српски језички простор међу собом био јединствен, тј. примјена правописних образаца, било да се ради о босанско-хумском, рашком или ресавском правопису, и поред разних препрека и граница што формалних, што историјских и других, оставила је свој печат међу писарима и касније штампарима.

 

ИЗВОР: Биљана С. Самарџић, Правописне тенденције споменичке грађе из средњовјековне Босне (УДК 811.163.41’35(497.15)”09/14”). – Ово је скраћена верзија поменутог стручног рада.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg