НИКОЛИЋИ | Племенито

НИКОЛИЋИ | Племенито

НИКОЛИЋИ


О пореклу Николића, господара Поповог Поља, најважније податке даје дубровачки историчар Мавро Орбини. Он изричито каже да су Николићи потомци хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, а сестрићи босанског бана Стјепана I Котроманића. За ову тврдњу Мавра Орбина постоје и савремене потврде. У једној дубровачкој исправи, од 9. новембра 1342. године, помиње се „Vladislauus Nicolich, nepos domini bani Bossine"  а, поред тога, откривен је и гроб Владислава Николића, у чијем се натпису такође помиње као сестрић босанског бана: „Асе лежи кнез Владислав жупана Николе син, бана Степана нети...“.

Жупан Никола, праунук хумског кнеза Мирослава и Катарина (Каталена), рођена сестра Стјепана I Котроманића, имали су два сина, поменутог Владислава и Богишу. О овим првим Николићима нема значајнијих вести и једино би се могао издвојити један пажње вредан податак. У покушају цара Душана да поврати Хум од Босанаца, Николићи напуштају бана Стјепана и прилазе Душану, у нади да ће им „уступити Хумску област као њихову баштину која им је по праву припадала.“ Ово Орбиново казивањепотврђује и неколико дубровачких докумената из 1349. године, насталих у вези са доласком Катарине и једног њеног сина у Дубровник због важних преговора који су се, највероватније, тицали намере Николића да се домогну Хума. После 1363. године, ови први Николићи више се поименце не наводе.

Са кнежевима Вукосавом, Петром и Милишом Николићем, отпочиње друго поколење ове породице. Познато је да је име њихове мајке било Станислава, али је неизвесно да ли им је отац био Владислав или Богиша. Будући, међутим, да је Владислав био старији и да краљ Дабиша истиче како је отац Милишин примао могориш, може се претпоставити да је он муж Станиславе а отац тројице поменутих жупана. Успон браће Николића започиње после смрти краља Твртка I, 1391. године. Као присталице новог краља, Дабише, њихов значај видно расте и, већ у децембру 1392. године, Дубровачка Република прима их за своје грађане. Следеће године, краљ Дабиша пренео је на њих право на примање хумског могориша, о чему је обавестио Републику истичући притом кнеза Милишу, иако је он, по свему судећи, био најмлађи међу браћом. Добри односи са босанским двором наставили су се и за владе краљице Јелене, удовице Дабишине. Босанска краљица је такође захтевала да се хумски могориш исплаћује Николићима, што су Дубровчани нерадо морали да прихвате. Односи између Дубровника и Николића почели су да бивају затегнутији када су ови покушали да наметну нове царине на својој територији. Република је због тога 1395. године одлучила да ће евентуално право азила дати само Вукосаву и његовој породици, али не и Петру и Богиши, па је, сходно томе, Вукосаву и његовим наследницима издала писмо о дубровачком грађанству. Ово је, уједно, посредна потврда да браћа нису увек заједнички иступала и да су били слободни да чак и о таквим питањима као што је увођење царина, одлуке доносе самостално. Када су Николићи коначно укикули царине „пред Стоном на Маслини и на Сланом“, јула 1397. године, Република је пристала да настави исплату могориша.


Доласком краља Остоје на босански престо, Николићи су се, као присталице краљице Јелене, нашли у незавидном положају, те су били присиљени да траже уточиште на дубровачкој територији. У рату Босне и Дубровника, међутим, као властелин војводе Сандаља Хранића Косаче, учествовао је и Вукосав Николић. Погинуо је приликом једног окршаја са Дубровчанима, а сахрањен је у Стону, 28. новембра 1403. године. Када је следеће године закључен мир, Сандаљ Хранић тражио је од Дубровчана да плате одштету за Вукосава Николића, будући да се по босанским обичајима за смрт властелина не опрашта „крв“. Дубровчани су овај захтев одбили са образложењем да обичаји у Босни не могу важити ван њених територија, и да се не могу захтевати од стране земље у којој су они, ако не непознати, онда свакако страни.

Гргур, син Вукосава Николића, присутан је у историјским збивањима у Босни током борби Твртка II против краља Остоје. Од 1414. године, Николићи поново примају могориш по овлашћењу краља Остоје, што је посредан доказ да су се налазили међу његовим присталицама. Знак веће самосталности Николића у овом периоду огледа се у поновном постављању нових царина. Краљ Остоја стао је на страну Дубровника и, 23. марта 1418. године, укинуо је царину у Попову. Ово, међутим, није натерало и Г ргура Николића да тако поступи. Необазирање на краљево наређење свакако је било поткрепљено тиме што је, као властелин војводе Сандаља Хранића, уживао његову заштиту, тим пре што је војвода био у сукобу са краљем. Кораке је, стога, предузела сама Република, забранивши Гргуру и људима из његове области да долазе у Дубровник и Стон и на целу дубровачку територију, све док се не укину нове царине. Већ 6. јула исте године, Гргур Николић издао је повељу о укидању царина.

До нарочитог осамостаљења Гргура Николића дошло је у време грађанског рата за владе краља Стефана Остојића, када се босанска властела поделила на присталице Остојића и Твртка II. Гргур се нашао на страни краља Стефана Остојића, чиме је окренуо леђа свом непосредном господару, Сандаљу Хранићу. Дошавши због тога у неприлику, потражио је уточиште у Дубровнику, молећи Републику да интервенише код Сандаља Хранића. Дубровчани су у томе успели, и после овог сукоба Николићи више нису покушавали да се ослободе власти босанског војводе. После његове смрти, 15. марта 1435. године, Николићи су остали верни Сандаљевом наследнику, Стефану Вукчићу Косачи. У једном уговору Стефана Вукчића, од 10. октобра 1435. године, као сведок његове „изабране властеле“ на првом месту налазио се кнез Гргур Вукослалић (Николић). У пролеће 1436. године, Гргур се обратио Дубровчанима тражећи да му пошаљу једног зидара пошто је имао намеру да сазида цркву. Црква је свакако требало да буде његова задужбина, а вероватно и гробница. Умро је у јулу исте године.

Синови Гргура Николића, Вук и Вукашин, наставили су зависан однос према Стефану Вукчићу Косачи. Вукашин Гргуревић (Николић), био је уз Стефана Вукчића у његовим покушајима да се, после првог пада Српске Деспотовине 1441. године, у рату са Венецијом, докопа Зете. Године 1442, Вукашин је пао у млетачко ропство, али је уз помоћ Дубровчана — који су на име његовог откупа исплатили 100 перпера — пуштен на слободу.

У рату херцега Стефана Вукчића са Дубровником — у периоду 1451—1454. године — недовољно је јасна улога Николића. Чини се да су се у почетку двоумили да ли да оворено иступе против херцега Стефана; Дубровчани су, наиме, — пошто је отпочело непријатељство — изричито захтевали да се штеде људи Вукашина Николића. Касније, међутим, оскудне вести из 1452. и 1453. године, показују да су Николићи ипак остали на страни Косача. То су уједно и последње вести о њима. Неизвесно је како су завршили, али је сигурно да су са своје области ишчезли далеко пре него што су Турци завладали Хумом.


Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

 

 ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg