МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ | Племенито

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ | Племенито

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ


слике

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

 

Мирослављево јеванђеље настало је крајем XИИ вијека, по наруџби хумског кнеза Мирослава, рођеног брата Стефана Немање. Иако је врховни владар тадашње Србије био Немања, он је својој браћи додјелио одређене области српске државе да њима управљају у његово име, па је тако Мирослав добио Хум, а то је данашња Херцеговина. О врховној власти Стефана Немање и над Хумом, између осталог говори и натпис кнеза Мирослава који је стајао на цркви у Благају, код данашњег Мостара, а на којем између осталога пише да је црква сазидана у вријеме жупана Немање, тј. у дни велијега жупана славнога Немање.[1]

Јеванђеље је писано на 360 страна формата 41,8 x 28,4, а украшено је са 328 позлаћених илуминација, чува се у Народном музеју у Београду. Илуминације су сликане у симбиози источних и западних црквених утицаја.[2] УНЕСКО је 2005. године, Мирослављево јеванђеље уврстио у програм „Памћење свјета“ као културну баштину од прворазредног значаја за цијелу људску цивилизацију. У вријеме када је настало, Мирослављево јеванђеље је његовог наручиоца коштало великог богатства, што нам говори и о богатству кнеза Мирослава али и његовој побожности.

Текст је исписан ћирилицом која се писала у тадашњој српској држави на старосрпском језику. Према досадашњим истраживањима два писара су писала Мирослављево јеванђеље, од којих се један спомиње у самом јеванђељу, а то је Глигорије који је између осталога о себи записао: Аз, грешни Глигорије дијак, недостојни нарешти се дијак, заставих сије јеванђеље златом, кнезу великославному Мирославу, сину Завидину.[3]

Неки научници су погрешно сматрали да је други и главни писац овог јеванђеља дијак Варсамелеон. Међутим,  ријеч „варсамелеон“ која усамљена стоји на крају текста, потиче из грчкој језика и значи „балзамово уље“. Та ријеч не одговара стилу писања непознатог другог писара јеванђеља, па постоји могућност да је ту ријеч забиљежио минијатуриста који је користио скупоцјена уља за припремање боја на умјетничким минијатурама у јеванђељу.[4]

Када смо код вјерске припадности овога јеванђеља нема сумње да је оно настало у крилу православне цркве, која је за вријеме Стефана Немање дефинитивни постала главна вјерска институција у српској држави. Кнез Мирослав такође је био православац, у Хуму је помагао  православну цркву (тадашња Србија у црквеном погледу припадала је под јурисдикцију Охридске архиепископије ) и чак је у приличној мјери ограничавао рад римокатоличке цркве која се одржавала највише у приморским крајевима средњовјековне Србије.[5] То је вријеме када се Ватикан фокусира на бановину Босну коју у својим повељама назива  „регнум Серуилие qуод ест Босна“ што значи „област Србије, које чини Босна“, и у њој види остатак својих традиција и права која је сматрао да су му припадали за вријеме јединствене средњовјековне Србије у којој се налазила и Босна.

Украшени иницијали у Мирослављевом јеванђељу дијеле се у четири групе и то: иницијали украшени геометријским и биљним украсима (159), иницијали украшени фауном (88), иницијали украшени маскама (4) и иницијали украшени људским фигурама (45).[6]

Мирослављево јеванђеље и њему сродни до данас изгубљени писани споменици хумског поријекла, тј. из Србије првих Немањића, утицаће на црквене књиге настале касније на територијама бановине Босне, поготово се утицај види на илуминацијама.[7] Тако нпр. најстарији црквени рукопис са територије бановине Босне, Ватиканско јеванђеље које је припадало босанском бану Матију Нинославу, и нешто млађе Григоровић-Гиљфердингово јеванђеље, писани су у истој језичкој редакцији и истој кодиколошкој и литургијској форми као и Мирослављево јеванђеље.[8]

 

АУТОР: Борис Радаковић

 
[1] Мак Диздар, Стари босански текстови, Сарајево 1969, 47.

[2] Тамара Огњевић, Атрибуција писарских записа и илуминација у Мирослављевом јеванђељу, Новопазарски зборник, број 28, Нови Пазар 2004, 43-72.

[3] Мак Диздар, Стари босански текстови, 44.

[4] Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд 1990,66.

[5] Владимир Ћоровић, Српски манастири у Херцеговини, Београд 1999, 45.

[6] Мара Харисијадис, Илуминација рукописа босанског поријекла у средњем вијеку, ГЛАС ЦЦЦЛИВ Српске академије наука и уметности, Одељење историјских наука, књига 6, Београд 1988, 93.

[7] Исто, 92.

[8] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997, 37.

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Кључне ријечи:

Jevanđelje Crkva Relikvije Ćirilica Srbi Hum