Ктиторска делатност Стјепана Вукчића Косаче | Племенито

Ктиторска делатност Стјепана Вукчића Косаче | Племенито

Ктиторска делатност Стјепана Вукчића Косаче


Одавно је уочено да ваљано разумевање верске политике великог војводе и херцега Стјепана Вукчића Косаче умногоме почива на увиду у сложену геополитичку стварност земље којом је владао. У тој земљи, по Стјепановој титули названој позније Херцеговином, живели су следбеници учења цркве босанске, католици и православни. Њихове вероисповести биле су историјски дубоко утемељене у самим областима што су улазиле у састав херцегове територије. С друге стране, неке од њих налазиле су већу или мању потпору у црквеним средиштима из ближег и даљег суседства, односно у околним државама. То окружење, уз све наглашенију улогу турске царевине, имало је знатног утицаја на судбину херцегове земље. Разумљиво је стога да су и унутрашње и спољашње прилике наводиле Косачу на данас тешко разумљиве компромисе и неочекиване обрте потеза у сфери религијске политике. Међутим, ма како да је био властољубив, Стјепан Вукчић није био заокупљен само пуким одржањем на власти и ширењем своје моћи. Као прави изданак онога доба, он је бринуо и о спасењу властите душе. Због тога се морамо суочити с веома сложеним проблемом раздвајања његових политичком нуждом изнуђених активности од самовољног, личном религиозношћу потакнутог деловања на црквеном подручју. Проблем је утолико сложенији што постоји мишљење да је херцег током времена мењао своја верска уверења. Пут до поузданијих одговора води, без сумње, преко пажљивијег разврставања познатих података о херцегу од светог Саве, њихово превредновање и сучељавање. Жеља нам је да овом приликом подробније размотримо бар ктиторску делатност братанца Сандаљевог, постављајући је у шири контекст вести значајних за проучавање Стјепановог вероисповедања. Уистину, прошло је много времена откако је схваћено колики значај за сагледавање херцегових религијских назора има та делатност. Нажалост, она се упорно запоставља или потпуно пренебрегава и у најновијим расправама о Koсачиној вероисповести и верској политици писаним у појединим научним срединама. Стога се чини да је оправдано још једном посветити пажњу до сада углавном узгредно проучаваним ктиторским назорима и мотивима Стјепана Вукчића.

Најречитији извор о задужбинарству херцега Стјепана представља ктиторски натпис из 1454. године на архитравној греди изнад улаза у цркву Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда. Првобитно, греда је била део уништеног портала старијег дела цркве. Од древног портала очувао се и један камени довратник, украшен преплетом особеним за споменике српске моравске архитектуре. Пренесен на савремени српски језик, старосрпски натпис гласио би: “Лета 6954. ја слуга Христу Богу, господин херцег Стефан подигох храм Светог великомученика Христовог Георгија; молите се њему да се помоли за мене грешног владици моме Христу”. На почетку натписа налази се крст с две укрснице. Све сумње у аутентичност тог натписа, које је својевремено изнео Ћиро Трухелка, потоња наука одбацила је као потпуно неосноване. Још у време изградње намењен православном богослужењу, гораждански храм Светог Ђорђа показује веома занимљив план и архитектонске облике. Реч је о једнобродној цркви с полукружном олтарском апсидом и правоугаоним “рашким” певницама уз бочне зидове наоса. Она је засведена готичким, у темену оштро преломљеним сводом, ојачаним ребрима која почивају на лезенама што носе плитке прислоњене лукове. Функцију проскомидије имала је ниша у источном делу северног зида. Олтарски простор је од наоса некада био одељен зиданим иконостасом с двојим вратима, уклоњеним изгледа у XIX веку. На унутрашњим зидовима цркве тада су се још видели остаци зидног сликарства о којем сада сведоче само трагови два слоја фреско малтера и уломци фресака “сахрањени” у северном делу порте. Старији слој вероватно потиче из времена херцега Стјепана. На североистоку цркве накнадно је дозидан мали параклис, а на западу пространа припрата.


Храм Светог Георгија подигнут је под утврђеним градом на брду Градини недалеко од Горажда у којем је херцег често лети боравио. Још 1379. године помиње се управо у Горажду први историји познати члан породице Косача. Град се налазио у пограничном крају важном за односе Косача и Павловића, а након њиховог измирења срединoм 1439. године припао је војводи Стјепану Вукчићу. Нешто више од десет година пре изградње цркве Светог Ђорђа у Горажду се помиње Гојсав гост (1440-1441). Тај достојанственик цркве босанске вршио је, у извесном смислу, и неке функције локалне власти. Уз војводиног службеника (valiosus), он је, као писмен човек одобравао и надзирао кретање трговачких каравана у области у којој се налазила његова “хижа”. Дубровчани су се у више наврата почетком четрдесетих година XV века жалили на штете које имају од горажданских “патарена”. Да је након подизања херцегове цркве у горажданском крају добијала на снази православна властела сведочило би то што је пред херцеговом црквом сахрањен кнез Радослав Ширинић. Чланови његовог рода помињу се у околини Горажда у другој половини XV века.

У манастиру Савини крај приморског града Новог, зимског престоног места Косача, сачуван је стари храм Успења Богородичиног којег је, без сумње, подигао херцег Стјепан. О Косачином ктиторству најизричитије сведочи опширни дефтер санџака Херцеговине (№ 484) из 1585. године. У поменутом дефтеру је записано да је Савину изградио херцег. Податак из турског дефтера потпуно је у складу с изгледом, величином и временом настанка Богородичине цркве и сликарства у њој. Оснивајући манастир, ктитор је саградио једнобродни храм с полукружном апсидом на истоку. Црква је дуга 10 метара и засведена подужним готичким сводом, преломљеним у темену. Тај свод је по средини ојачан једним луком што почива на пиластрима. Ниски пиластри у источном делу бочних зидова припадали су конструкцији некадашње олтарске преграде. У цркви су сачувана два слоја фресака, од којих је онај старији из херцеговог времена. По свему судећи рад дубровачког сликара Ловра Добричевића, те фреске показују занимљиву византијско-готичку стилску симбиозу и могу се датовати у средину XV века. Њихов тематски програм и иконографија у основи су православни, са тек понеким детаљем западног порекла. О томе да су красиле храм намењен православном богослужењу, сведоче и српски ћирилички натписи који именују насликане теме. Из истог времена је и мања црква, посвећена светом Сави, подигнута недалеко од Богородичиног храма, на једном узвишењу. Време и место настанка ове цркве, као и њена посвета, наводе на помисао да је њен ктитор такође био Стјепан Вукчић Косача. Од 6. априла 1449. године потиче најстарији документ у којем се тај Сандаљев синовац титулише као“ херцег од светога Саве“, а своје дубоко поштовање према милешевском чудотворцу он је исказивао и раније. Тражећи од краља Алфонса V потврду својих поседа, Стјепан у повељи од 19. фебруара 1444. године пoмиње манастир Милешеву, “где је један свети који чини велика чуда” (dove sta un sancto che fa grandi miracoli).

Фрагменти фресака неког дубровачког готичког сликара, слични онима из Савине, откривени су и у једнобродној, десет метара дугој цркви с полукружном апсидом, вероватно из XV века, у тврђави Ђурђевици код села Пријеђела недалеко од Фоче. Тврђава и варош под њом добро су познати из писаних извора, а тамо је пребивао и херцег у зимским месецима. Откриће пажљиво озиданог гроба у југозападном делу цркве, за који се претпоставља да припада првобитном ктитору, знатно обеснажује претпоставку да је овај храм – посвећен Светом Ђорђу, попут оног у Сопотници – подигао Стјепан Вукчић Косача.

Не треба, међутим, одбацити могућност да је херцег као задужбинар био присутан и у фочанском крају. С Косачином ктиторском делатношћу могао би се, с доста разлога, довести у везу помен цркве и поседа неке митрополије у ћирилском попису царског хаса Фоче (Хоче), насталом између 1465. и 1469. У њему се бележе “Ступ митрополитов према Хоче”, “Двориште митрополитово више цркве”, “калуђери”, “Батев До више цркве”, “Моишића баштина више цркве” итд. То је навело на закључак да су поменути објекти и црквено имање “служили краће време као саборна црква Милешевске митрополије”, измештене из свог првобитног седишта због угрожености од Турака. С обзиром на присне везе херцега с милешевским митрополитом Давидом у временима пред пад Фоче и његове владарске компетенције, логично је претпоставити да је Сјепан Вукчић морао имати знатну улогу у евентуалном пресељењу митрополијског средишта и обезбеђивању услова за његово деловање. Фочански крај био је нешто безбеднији, али и ближи средишњим деловима херцегове земље. То је могло отворити шири простор за мисију помесног архијереја. Надаље, ваља указати на чињеницу да се матична обаласт Косача налазила управо у непосредној околини Фоче, о чему ће касније бити више речи. Стога би и у случају да је у Фочи постојао само метох Милешевске митрополије, а не ново митрополијско седиште, било оправдано претпоставити ктиторско учешће херцега од светог Саве у његовом заснивању или бар коначном уобличавању. Косача је покровитељством над значајним милешевским поседом, с владичанским двором и манастирском црквом, могао да створи, односно учврсти везе гробног храма највећег српског светитеља са својом постојбином у којој је, без сумње, имао знатне баштине. Тим баштинама он је, свакако, непосредно располагао и управљао. У Фочи су у средњем веку постојале бар две цркве. Нажалост, биће да се од манастирског храма поменутог у турском попису, за који зна и народно предање, очувао само топоним Каурско поље, на десној обали Ћехотине.

У подграђима утврђених градова или у самим тврђавским зидинама источне Херцеговине очувало се још неколико цркава повезаних с херцеговим именом, или бар народно сећање на њих. У познатом утврђеном насељу Самобору на Дрини недалеко од Горажда, рецимо, и под градом Кључем код Гацка налазиле су се џамије које су, према традицији, биле подигнуте на темељима цркава. Верује се, али без икаквих чвршћих аргумената, да су те цркве задужбине херцегове, као и храм у Тољевцу испод Вратара. Исто тако, крајем XV века турски извори помињу цркву у Кукњу, месту које се од 1423. године јавља у изворима као једна од “летњих резиденција” Косача. Ни за ову цркву се не може с веродостојношћу утврдити да је задужбина Стјепана Вукчића.

С друге стране, о необичној цркви у Заграђу под градом Соколом, изнад Шћепан Поља, могуће је с поуздањем говорити као о ктиторији Стјепановој. С херцеговом личношћу њу не повезује само народна традиција. Црква је саграђена под градом који се помиње први пут у време Сандаља Хранића, 1419. године, али је пун просперитет доживео управо у време херцега од светог Саве. Соко је био Стjепанов “славни двор”, заправо главно престоно место, те је по реду навођења добијао првенство у свим очуваним повељама Косаче. Зато је херцеговој титули и додавана одредница “de Sochol”, односно “de Zokol”. О непосредној и потпуној функционалној повезаности цркве с двором и Соко градом сведочи чињеница да у близини није било других насеља.

За херцега и његово доба могу се, осим тога, везати и особености архитектуре цркве у Заграђу. У питању је једнобродни храм, који се попут Милешеве сужава према западу. На истоку има апсиду споља тространу, а изнутра полукружну, и две нише за проскомидију и ђаконикон. Олтарски простор је од наоса одвојен олтарском преградом с три отвора, сазиданом од камена кад и црква. Западни травеј је засведен готичким сводом оштро преломљеним у темену. Истог облика су и прислоњени луци под куполом, која почива на пандантифима и тромпама, а изнутра је украшена низом аркада и лукова. Још је Војислав Ј. Ђурић, изузетно заслужан за проучавање уметности у држави Косача, закључио да овако постављена и украшена купола одражава утицаје исламске архитектуре. Јасно је да су се они могли јавити тек у време херцега Стјепана, турског вазала, средином XV века. Подужни зидови у унутрашњости и иконостас оживљени су низовима слепих аркада. Требало је да оне, како се верује, створе упечетљив архитектонски оквир за зидно сликарство. Нема поузданих сведочанстава да је то сликарство икада изведено, али је утврђено да је унутрашњост храма била малтерисана. Осим готичких сводова, зидане олтарске преграде и прислоњених лукова, цркву из Заграђа с оном из Сопотнице повезује још један архитектонски елемент. Уз северну страну цркве саграђена је просторија, вероватно с улогом параклиса. По томе што њен источни зид није конструктивно повезан с црквом и по томе што на северном зиду храма нема пролаза, јасно је да је до дозиђивања дошло тек након изградње главне цркве. Та чињеница, као и околност да је храм изнутра био малтерисан, говоре против тврдње, изнете у науци, да црква није била освећена до турског освајања Сокола 1465. године. С друге стране, ако се узму у обзир локација храма и монументално гробно обележје у виду стећка, пронађено у њему, изгледа сасвим прихватљивом претпоставка да је херцег градио цркву као свој несуђени “маузолеј”.

Изван детаљнијег разматрања овога пута морају остати неке друге цркве које се, попут Светог Срђа и Вакха на Подима код Херцег Новог, с више или мање разлога такође везују за задужбинарску делатност Стјепана Вукчића Косаче. У сваком случају, оне не би утицале на закључак да су сачувани поуздани подаци само о херцеговим храмовима намењеним православном култу. Архитектура тих цркава одражавала је дух поднебља и времена у којем су настајале. У њима се, стога, традиције готичког и романичког градитељства приморја преплићу с решењима из рашких и моравских храмова, па чак и с неким елементима исламског градитељства. Све оне подигнуте су у источним, претежно прававославним становништвом настањеним деловима херцегове земље.

 

ИЗВОР: Драган Војводић, Ктиторска делатност Стјепана Вукчића Косаче, Зборник радова са научног скупа: Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове, Беране 2010. (Овдје је приказан само дио рада који се директно односи на херцегове задужбине).

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Кључне ријечи:

Црква Манастир Град Икона