Краљ Стефан Остојић Котроманић (1418-1421) | Племенито

Краљ Стефан Остојић Котроманић (1418-1421) | Племенито

Краљ Стефан Остојић Котроманић (1418-1421)


Одмах након смрти краља Остоје за новога краља је изабран његови син Стефан. По свему судећи неких великих неприлика и недоумица око личности новога краља није било и то углавном због тога што су уз новога краља чврсто стајао Петар Павловић и кнез Драгиша Дињичић, док је војвода Сандаљ Хранић био потиснут потпуно у други план. То што је Стефан Остојић изабран за новога краља дало је његовој мајци, краљици Кујави, коју је на недостојан начин отерао краљ Остоја, прилику да се освети Јелени Нелипац, жени због које ју је муж (краљ Остоја) отерао. Додуше, ни Јелена Нелипац није седела скрштених руку па су у сукобе ове две жене биле увучене и неке племићке породице. Током лета 1419. године овај је сукоб окончан тако што је Јелена Нелипац бачена у тамницу, а то је изазвало и мали скандал код Дубровника где Мало Веће закључује са болом у души "да је госпођа Јелена затворена". Јелена је умрла током 1422. године, а о начину смрти може се спекулисати и највероватније да је краљица Кујава дала да се она убије. И иначе улога краљице Кујаве је у прво доба велика јер ова жена влада скоро равноправно са сином.

Сама ситуација у којој се налазио краљ Стефан Остојић није била ни мало добра. Турци га нису марили, док је са краљем Жигмундом био у отвореном сукобу. То непријатељство са угарским краљем било је вероватно пресудно када је доносио одлуку да се 1419. године уплете у рат између Угарске и Венеције и то као угарски противник. Но, његово учешће је више биле демонстрација и то највише зато да би "нападно" доказао да је млетачки пријатељ. Циљ свега је био у томе да од Венеције добије неколико галија са којима би могао да напада на са морске стране на поседе војводе Сандаља Хранића. Венеција је сасвим јасно осетила да је краљ Стефан Остојић сувише слаб партнер да би се са њиме упуштала у било шта озбиљније тако да су започети преговори о савезу веома брзо обустављени.

Главна невоља је налетела од Турака и то одмах у јануару 1420. године. На позив војводе Сандаља Хранића они под вођством Исак бега нападају на оне територије које је држао краљ Стефан Остојић и војвода Петар Павловић. Овај пут ситуација је била веома озбиљна, а турски напад је имао крајњи циљ не само пљачку већ и уништење противника војводе Сандаља Хранића. "А што пишете за кнеза Петра, наш му је град увек отворен, ако би била таква невоља да пред Турцима морају бежати, ми смо зато и писали господину кнезу Петру и Љубиши Богданчићу и његовима, да је Дубровник увек отворен био и јесте.." обећавају Дубровчани у једном писму уточиште за војводу Петра Павловића. Војно је војвода Павловић био сасвим потиснут од Турака и људи војводе Сандаља Хранића, али још увек је оклевао да искористи ову понуду Дубровника вероватно очекујући неки преокрет. То његово оклевање га је на крају и коштало главе. У једној битци са Турцима он погине, а војвода Сандаљ Хранић се о томе хвали: "када се Петар Павловић изневири цару султану, и уби га Исак царев војевода с царевом војском".

Тако је пала власт породице Павловић, а ту је прилику искористио војвода Хранић да своју власт прошири на највећи део њиховог земљишта. Међутим, војвода је био у потпуној зависности од Турака, чак у толикој да то и сам признаје када наводи да све своје земље држи једино "милошћу и даром божјим и великога цара султана Мехомет-бега...записано и утврђено војеводом Исаком". То је резултовало многобројним понижењима у његовом односу према Исак бегу, који је у суштини био прави господар Босне. Врхунац понижења које је стари војвода доживео од турака било је онда када је поклонио Дубровнику град Соко. Турци нису били овим задовољни па су од војводе затражили да овај град од Дубровника што прије поврати иначе ће они (Турци) да упадну у његове (војводине) земље. Шта је друго остало војводи Хранићу већ да замоли Дубровчане да му врате оно што им је недавно поклонио. "Војвода тражи натраг тврђу Сокол, јер га султан оптужује да је тврђу да људима подложним Угрима, наиме Дубровчанима, и зато је султан наредио Исхаку Турчину да похара Дубровачки котар" пишу о томе Дубровчани. На крају је војвода Хранић морао оружаним путем да узме Соко.

Некако у то време, пролеће 1420. године, у Босни се опет појављује краљ Твртко II и са собом доноси нове немире. Већ у касно лето краљ Стефан Остојић као да остаје без присталица јер краљ Твртко II се налази у Подвисоком окружен са многобројном властелом међу којима су најистакнутији Златоносовићи, Дињичићи, Радивојевићи, Мирковићи, Клешићи и сви они који су до пре пар месеци били уз краља Стефана Остојића. Твртко II се тада потписује на повеље са "Богом постављени краљ Твртко Твртковић, милостију божјом краљ Босни и к тому". По свему судећи тада је одржан станак босанске властеле и краљ Стефан Остојић је свргнут док је Твртко II поново проглашен за босанског краља. Његова је снага у односу на снагу краља Стефана Остојића непрестано расла тим више што га је од самога почетка подржавао војвода Сандаљ Хранић, а овога опет Турци. Једини који је стајао уз краља Стефана Остојића био је војвода Радослав Павловић. Но, све је било готово онда када је између војводе Хранића и војводе Радослава Павловића дошло помирење (током октобра 1420.). Сада је то могло да значи да и Павловићи напуштају краља Стефана Остојића. Већ у новембру те године кнез Радослав Павловић назива краља Стефана Остојића "бившим краљем". Било је очигледно да је краљ Стефан Остојић изгубио и последње своје присталице.

Међутим, на неки чудан начин краљ Стефан Остојић се још увек одржавао у Босни, мада са све мањим бројем присталица, па се његово име проналази у још неколико докумената. У априлу 1421. године он чак у Венецију шаље свога преговарача и они га (иако већ је тог момента он већ бивши краља) прихватају за озбиљног партнера, што значи да се његова снага још увек није истопила. Но, то је било последње о њему што се сигурно зна. Те године он нестаје из свих докумената па је претпоставка да је тада и умро.

 

ИЗВОР: Ж. Фајфрић, Котроманићи, Београд 2000.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg