ДОГМАТСКЕ ДЕФИНИЦИЈЕ У ПОВЕЉАМА БОСАНСКИХ ВЛАДАРА | Племенито

ДОГМАТСКЕ ДЕФИНИЦИЈЕ У ПОВЕЉАМА БОСАНСКИХ ВЛАДАРА | Племенито

ДОГМАТСКЕ ДЕФИНИЦИЈЕ У ПОВЕЉАМА БОСАНСКИХ ВЛАДАРА


Догмaтске дефиниције у повељама босанскепровенијенције од бана Кулина  до краљаТвртка нису конфесионално препознатљиве јер се заснивају на заједничком учењуобеју правоверних хришћанских цркава. Са друге стране, ни једна повеља од крајаXII до краја XV века,укључујући и оне које су издавали представници цркве босанске или у којима јесама црква преко свог епископа била гарант одређених права, не садржи неку дефиницију или алузију која би била противнаправоверном учењу

Конфесионална препознатљивост видљива је тек одвремена краља Твртка који себе, са једне стране, као православни хришћанин назива „рабом божијим и светога Гргура“, заштитника Босне и крсне славе владајућединастије, а са друге, што се обраћа Христу као „владици“ по угледу направославне химнографе, што јенеподударно са учењем западне цркве.

Христа „владиком“ називају и други босански владари допоследњег, Стефана Томашевића, изузимајући његовог оца, краља Стефана Томаша, који је први од босанских краљева, према изјави папе Николе V, прихватио католичку веру.

Од времена краља Остоје заклетва „у 12 светихапостола“ допуњена је заклетвом „у 12 светих и врховних апостола“ што јесупротно цезаро-папистичком учењу католичке цркве о апостолу Петру као врховномапостолу и Христовом наследнику на земљи, на чему се заснивало и учењекатоличке цркве о примату римског бискупа. Овуизмену у заклетви прихватили су не само сви босански краљеви, изузимајући краљаСтефана Томаша после приступања католичкој цркви, већ и обласни господари одРадослава Павловића до кнеза Владислава, сина херцега Степана.

У повељама краљева Дабише, Остоје, Твртка II и Стефана Остојића срећемо се у похвалним словима Христу са једном редукованом, али есенцијалном формом исихазма израженомучењем у могућности „обожења“ људског бића које се уз Христову помоћ, уизворном исихазму дејством божанских енергија, уздиже на виши ступањ духовнеегзистенције. Овај податак несумњивоговори да се теорија и пракса светогорских исихаста, осуђена у западној цркви,преко Србије проширила и у Босни до краја XIV века.


Текст преузет из књиге Драгољуба Драгојловића„Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави“, Нови Сад 1997,стр.187-188.

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg