ДИПЛОМАТИКА | Племенито

ДИПЛОМАТИКА | Племенито

ДИПЛОМАТИКА



Наше познавање прошлости углавном се темељи на писаним свједочанствима. Писани извори могу бити наративни и документарни. Док су наративни писани слободнијим стилом у коме је писац могао да искаже свој таленат, документарни говоре о једном чину правног карактера или околностима које су довеле до њега. У првом случају се испитује истинитост написаног, а у другом аутентичност. Управо се овим другим бави дипломатика.


Дипломатика је помоћна историјска дисциплина која проучава исправе (дипломе, повеље) властитом критичком методом да утврди њихову вриједност као историјско свједочанство.

Назив дипломатика у науку је увео француски дипломатичар Жан Мабиљон (Jean Mabillon), 1632 – 1707, који је своје дјело назвао De re diplomatica libri sex (Париз, 1681). Према томе, дипломатика је наука о дипломама или исправама.

Назив потиче од старогрчке ријечи (удвостручити), а првобитно је означавало двоструку таблицу (диптих) која је садржавала: 1. да се неко може служити државном поштанском службом (cursus publicus) за слање писама или за превоз, 2. декрет којим се ветеранима даје ius civitatis или ius conubi. У средњем вијеку је ријеч диплома означавала царску привилегију. У доба хуманизма се јављају као свечане исправе које су издавали владари или феудалци. Ово значење је задржала до данас.

 Дипломе или исправе се чувају у архивима и представљају један од основних извора за проучавање средњег вијека. Оне садрже податке не само из политичке историје, већ и из привредне, културне, економске итд.

Дијеле се на: исправе у ужем смислу, а њих називамо повеље или листине, и исправе у ширем смислу, које обухватају mandata, epistolae и acta.

Mandata су документи искључиво административног карактера и садрже наредбе које виша власт упућује нижој, које требају да се изврше.

Epistolae обухватају кореспонденцију свих врста. Она садрже форму наративних извора, али и дипломатичких.

Acta су службени списи који претходе исправи или долазе након ње. Некада се називају и scripturae. То могу бити молбе, извјештаји, биљешке, концепти и др.

Код испитивања вјеродостојности докумената треба утврдити да ли је он истинит или лажан, тј. да ли је он заиста оно чиме се приказује. У много случајева оригинал је остао изгубљен, па се садржај неког документа може сазнати преко копија. Међутим, проблем представљају многи фалсификати. Најпознатији је тзв. Даровница цара Константина којом је признао јурисдикциона права папи Силвестру, из VIII вијека. Треба разликовати историјску од дипломатичке аутентичности. Један документ издат након смрти његовог аутора може имати историјски аутентичан садржај, али исто тако, повеље издате у краљевској или властеоској канцеларији може бити историјски неистинита. У посљедњем случају исправа је дипломатички аутентична, али не и историјски.


 РАЗВОЈ ДИПЛОМАТИКЕ

Развој ове помоћне историјске дисциплине везује се за хуманизам, када су научним методама откривени многи фалсификати. Њих су открили многи познати хуманисти, као што су Петрарка, Лоренцо Вала и др. Ипак, њен прави развој почиње у XVII вијеку. Два догађаја су била одлучујућа. У Тридесетогодишњем рату (1618 – 1648), настале су многе повеље, на којима су католици и протестанти темељили своја права. Вестфалским мировним уговором 1648. године, донесена је одлука да се спорна питања морају уредити. Један спор је избио у Њемчкој, између женског самостана и општине града Линдау. Самостан је темељио своја права на исправи тобожњег цара Лудвига из XII вијека. Град је позвао професора Хермана Конринга, који је написао књигу Censura diplomatis quod Ludovico imperatori fert acceptum coenobium Lindaviense, у којој је изнио правила за утврђивање аутентичности исправе. Он је истакао да лош језик није знак да је исправа фалсификат, него ако њен језик и ортографија не одговарају језику канцеларије, онда јесте. Те препирке су називане bella diplomatica forensia.


У Француској у то доба је започео другачији сукоб. Изазвао га је језуита Даниел Паперброх, својом расправом Propylaeum antiquarium circa veri et falsi discrimen in vetustis membranis, у уводу свог дјела Acta Sanctorum, 1675, у  којем је утврдио фалсификате меровиншких повеља самостану Сен Дени. Из Сен-Денија му је одговорио бенедиктинац Жан Мабиљон, дјелом De re diplomatica libri sex, што представља почетак научне дипломатике.

Његов рад су наставили редовници Рене Проспер Тасин и Шарл Франсоа Тустејн, својим дјелом Nouveau Traite de Diplomatique (Париз, 1750 – 1765). У XVIII вијеку треба истаћи аустријског бенедиктинца Јохана Георга Готфрида Бесела, који је написао историју самостана Chronicon Gotwicense, и дипломатичком методом обрадио краљевске и царске повеље. Други је Сципионе Мафеи, у Италији, са својим недовршеним дјелом  Istoria diplomatica che serve d'introduzione all'arte critica in tal materia (Мантова, 1727).

Након Француске револуције, са појавом романтицизма, јача проучавање прошлости, а самим тим и дипломатичких исправа. У Француској се посебно истиче Ecole des Chartres, основана 1821. године. У Њемачкој је у Франкфурту на Мајни, 1819. године, основано Друштво за проучавање старије њемачке историје. Друштво је почело издавати, данас познату, серију MGH (Monumenta Germaniae historica).


Српска дипломатика је уско везана за византијску. Најпознатији српски дипломатичари били су: Павле Карано - Твртковић, Ватрослав Јагић, Љубомир Стојановић, Станоје Станојевић, Јован Радонић и други. Дјело Станоја Станојевића Студије о српској дипломатици (1914 – 1935), и данас спада међу најзначајније дјело из те области. 


ПРИРЕДИО: Дејан Дошлић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg