ДИЊИЧИЋИ | Племенито

ДИЊИЧИЋИ | Племенито

ДИЊИЧИЋИ


Врло блиски Златоносовићима били су Дињичићи, властеоска породица позната из босанских и дубровачких докумената од друге половине XIV до друге половине XV века. Слично Златоносовићима, ни Дињичићи — живећи окружени моћним суседима — нису успели да се уздигну до ранга најзначајнијих породица последњег столећа Босанске Краљевине. Иако подређени Златоносовићима, чланови ове породице често су иступали самостално, а поједини од њих били су сведоци и учесници важних историјских збивања тадашње Босне. Област коју су држали налазила се у Подрињу и приближно се може свести на долину Јадра. Жупан Дињица први пут се помиње у повељи Твртка I од 10. априла 1378. године којом овај босански (српски – Б.Р.) краљ потврђује повеље пређашњих банова и српских краљева. Дињицу и његову браћу, чија имена нису позната, помиње и један дубровачки документ из 1380. године. Следећој генерацији Дињичића припадали су Ковач, Драгиша и Павле, синови кнеза Дињице.

Драгиша Дињичић био је активни судеоник у завери против кнеза Радослава Павловића и учесник у убиству овог босанског властелина 23. августа 1415. године. Како су после овог догађаја наступили нереди и „смртно непријатељство међу босанским баронима“, морао је да интервенише сам султан Мехмед I. Онје преко својих посланика наредио да се сазове скуп босанске властеле и склопи мир међу њима. За главне кривце на овом „станку“ окривљени су краљ Остоја и кнез Драгиша, за које је, уједно, наређено да се ухвате и затворе. Обојица су, међутим, избегла казни и кнез Драгиша се на почетку владавине Твртка II, као његов човек, појављује међу првим сведоцима у документима новог краља. Намере краља Твртка II да од деспота Стефана Лазаревића преотме богати рудник Сребрницу нису се могле остварити после догађаја из 1415. године, али се повољна прилика за ово указала у јесен 1425. године када су Турци напали Српску Деспотовину. Твртко II је са својом војском и уз помоћ Дињичића почетком октобра опсео град Сребрник, где су се склонили становници и трговци. Како су се у међувременау Турци повукли из Србије, деспот Стефан је пошао у помоћ Сребрнику. Војска краља Твртка морала је да се повуче, а Дињичићи су том приликом спалили сребрничко предграђе и нанели штету дубровачким трговцима у вредности од 50000 дуката. Деспот Стефан је тада заузео Сребрницу и градове у њеној близини, али је овај рударски град деценијама касније био поприште сукоба Босанске Краљевине и Српске Деспотовине.

Личности Павла и Ковача, браће Драгише Дињичића, мање су познате. О Павлу Дињичићу постоје само две узгредне забелешке у дубровачким документима, од 3. марта 1424. и 24. фебруара 1428. године. Ковача Дињичића помиње повеља краља Остоје издата 5. марта 1419. године којом краљ потврђује повеље својих претходника. Ковач је овде титулиран као војвода. Да је Драгиша Дињичић имао сина Покрајца, такође се сазнаје из једног дубровачког документа од 29. јануара 1426. године. Војвода Ковач имао је синове Петра, Твртка и Иваниша.

Дубровачка документа Петра Ковачевића-Дињичића први пут помињу као војводу 1436. године. Двадесет  седмог јула 1440. године примљенје за дубровачког грађанина. Низ година војвода Петар био је најистакнутији представник породице. Приступање краља Стефана Томаша широкој и добро организованој хришћанској коалицији против Турака — коју су предводили угарски краљ Владислав I Јагелонац (1440-1444), ердељски племић Јанко Хуњади и деспот Ђурађ Бранковић - ангажовало је и Дињичиће. „Дуга војна“, која је на самом почетку бројала 25000 угарских и 8000 српских коњаника, отпочела је у јесен 1443. године преласком Дунава код Београда. Претходницу од 12000 коњаника предводио је Јанко Хуњади, а војсци деспота Ђурђа придружио се војвода Петар Ковачевић са око 700 коњаника. Војвода Петар помогао је деспоту Ђурђу да заузме Сребрницу крајем 1443. године, због чега мује Ђурађ Бранковић поверио надзор над градом. Следећа и уједно последња вест о Петру Ковачевићу такође је у вези са Сребрницом. Како изгледа, војвода Петар је у међувремену напустио деспота Ђурђа, јер је по налогу краља Томаша маја 1455. године напао овај град. Ближа позадина овог догађаја није позната. Српски деспот је успео да одбрани Сребрницу од напада војводе Петра Ковачевића, а што се судбине њега самог тиче, о томе је остало неколико записа у летописима из маја 1455. године; у једном од њих стоји да: „уби Дмитар Радојевић Петра Ковачевића под Сребрницом“. После смрти деспота Лазара Бранковића, јануара 1458. године, Сребрницу је, са још једанаест тврђава, заузео краљ Стефан Томаш, померивши тако источну границу своје државе на Дрину. Том приликом четири тврђаве припале су Дињичићима-Ковачевићима.

Војводу Петра на челу породице наследио је његов брат Твртко Ковачевић- Дињичић. Дубровачка документа први пут га помињу 13. септембра 1439. године, као кнеза у Јадру, а као војводу 22. маја 1462. године. О њему се зна још само толико да је погубљен приликом освајања Босне 1463. године. Неки чланови ове породице пребегли су тада у Дубровник. Именом се међу њима помиње једино Иваниш Ковачевић, 16. јануара 1464. године, за кога се каже да је у Дубровник дошао са сином и ћерком.

Није познато како су двојица Дињичића, Жарко и Вукић — којима није могуће одредити место у родослову ове породице — доспели међу властелу породице Павловића.

После повлачења султана Мехмеда II из Босне, Влатко Херцеговић, син Стефана Вукчића Косаче, продро је у Подриње и заузео неколико градова у бившој области Ковачевића. Из дубровачких докумената не може се разумети да ли су се преостали чланови ове породице вратили у своју област или су само имали намеру да то учине. Најстарији катастарски попис босанског санџака, из 1485. године, помиње и „вилајет Ковач“.

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

 

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Кључне ријечи:

Средњи вијек Повеље Град