ЦРКВЕНИ НАТПИС БАНА КУЛИНА | Племенито

ЦРКВЕНИ НАТПИС БАНА КУЛИНА | Племенито

ЦРКВЕНИ НАТПИС БАНА КУЛИНА


слике

ЦРКВЕНИ НАТПИС БАНА КУЛИНА
ЦРКВЕНИ НАТПИС БАНА КУЛИНА

Бан Кулин спада у ред историјских личности које су својим дјеловањем обиљежиле вријеме у ком су живјели, и чија је оставштина узидана у темељ националног идентитета и културно-историјског насљеђа Срба. Кулин је био приморан да одржава своју власт и државу, бановину Босну, налазећи се између двије силе, Византије и Угарске, као и Ватикана који га је оптуживао да штити јеретике. У почетку владавине признавао је врховну власт Византије, а касније је био приморан да се приклони Угарској, али је ипак очувао аутономију  средњовјековне Босне. Одржавао је везе и са другим српским владарима тога времена, а своју сестру удао је за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Кулинова повеља упућена Дубровчанима 1189. године, најстарији је писани документ на српском језику, писан је ћирилицом. Као и већина средњовјековних повеља српских владара и Кулинова почиње знаком крста иза којега слиједи вјерска формула: У име Оца и Сина и Светог духа.

 

Поред његове повеље, зубу времена одољела је и плоча коју је бан Кулин поставио на цркву коју је подигао 1193. године, а која се налази у данашњем селу Мухашиновићима код Високог. Плоча се вјероватно налазила изнад главног улаза у цркву. Натпис на плочи исписан је ћириличним словима и српским језиком, димензије плоче су 66,5x53 см. Испод натписа на плочи се налази исклесано шест крстова, око којих су начињени кругови. Кулинова бановина у црквеном погледу припадала је под јурисдикцију Рима, што нам свједоче и папске повеље. Папа Урбан III 1187. године поред осталих бискупија које припадају Риму на Балкану, наводи и „regnum Seruilie quod est Bosna“, што би у прилагођеном преводу на савремени српски језик значило „онај дио Србије, који се назива Босна“. Исто тако Кулинову државу у црквеном погледу види и његов насљедник, папа Климент III који такође истиче „regnum Seruilie quod est Bosna“, као једну од римокатоличких бискупија. Међутим, историјска наука је већ одавно доказала да је средњовјековна Босна само територијално припадала под римску цркву, а да је народ у њој већином био изван римокатоличанства, било да су били православни или да су припадали посебној хришћанској организацији „цркви босанској“.

Када смо код Кулиновог натписа, његов превод на савремени српски језик гласи:

„Ову цркву зидао је бан Кулин када је пленио Кучевско загорје.

И паде на њу пронија у Подгорју Слијепчишћа.

И постави свој образ над прагом.

Бог да подари бану + Кулину и баници Војслави.“

Војни поход бана Кулина који се спомиње на његовој плочи био је повезан са угарско-византијским сукобима 1183. године, које су се одвијале и на територијама око данашњег Београда, Смедерева и Браничева, односно шумадијске Посавине и Подунавља. Постоје двије теорије гдје се налазило Кучевско загорје које је бан Кулин „пленио“. Прва, старија теорија сматра да је то планина Кучево у Браничевском округу на истоку Србије. Друга, новија теорија тврди да је Загорје које је Кулин пленио, била територија у западној Србији која је обухватала подгорину планина Космај и Авале.

Спомен „проније“ у натпису вјероватно говори о правном озваничењу договора између Кулина и његових људи, витезова банове војске.  У средњем вијеку владар је пронију давао својим потчињеним људима као награду за испуњавање војних обавеза. У старогрчком језику једно од значења термина „пронија“ јесте „промишљеност“, док је друго значење „брига“ или „старање“. Дакле, бан Кулин се старао о својим вјерним ратницима и додјељивао им је проније. До сада је остала непознаница гдје се налазило поменуто „Подгорје Слијепчишћа“

Дио бановог натписа „И постави свој образ над прагом“, вјероватно изначава симбол (образ) бана Кулина који је постављен на улаз у његову цркву. Можемо претпоставити, водећи се хришћанском поготово православном иконографијом, да је можда Кулинов „образ“ била фреска или мозик с његовим ликом, јер и у многим другим манастирима и црквама, поготово православим, налазе се приказани ликови њихових ктитора. Ипак, ово може бити само претпоставка, јер не постоји материјални доказ који би то показао. О баници Војислави немамо много података. Не знамо одакле је родом, претпоставља се да би могла бити из саме Босне, ћерка неког локалног властелина или пак из Хума или Рашке.

Други дио плоче, као што смо горе напоменули, чини шест крстова уписаних у кругове. У тим крстовима или поред њих налази се урезано и шест имена: Десивоја, Крила, Радоње, Вита (Витомира), Радохње и Миогоста. Драгољуб Драгојловић сматра да су имена жупана Крила, Десивоја, крстјана Радохне, уписани за вријеме бана Стефана II Котроманића, што би значило да је Кулинова црква била активна и у првој половини XIV вијека.

За испитивање значења крстова на овом натпису, Слободан Продић се послужио помоћном историјском науком ставрографијом, која проучава значење и симболику крста унутар црквене архитектуре и сачуваних историјских извора. Први крст налази се унутар два вијенца, што према Продићу симболизује Кулинову власт добијену прво од Византије, а након тога и од Угарске. Са друге стране симбол вијенца доводи се и у везу са самим значењем имена „Стефан“. Симболика службе архиђакона Стефана коју је обављао у јерусалимској цркви, у средњем вијеку доведена је у везу са службом које се, приликом ступања на престо, прихватао средњовјековни владар.

Занимљиви су и осталих пет крстова уписаних унутар кругова. Основа свих шест крстова на плочи према Продићу јесте „темпларски крст“, што не треба да чуди ако знамо да је већ бан Борић остварио контак са овим витешким редом. Да ли је бан Кулин имао везе са Темпларима, или је само ријеч о случајном ставрографском детаљу не можемо поуздано рећи. Оно што можемо рећи јесте то,  да црквена плоча бана Кулина претставља један од највриједнијих сачуваних споменика српске средњовјековне културно-историјске баштине.

 

Извори: T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904.

Литература: Д. Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад, 1997; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978; С. Продић, Од Кулина бана и добријех дана – Прилог за проучавање историје Босне током друге половине XII и првих година XIII века, Требиње-Сарајево, 2013; В. Јовановић, Ж. Андрејић, Област Загорје од XII до XV века и Белмужевићи, Зборник радова Народног музеја у Аранђеловцу, ШУМАДИЈСКИ ЗАПИСИ, IV-V, Аранђеловац, 2011.

 

АУТОР: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Кључне ријечи:

Босна Црква Записи Ћирилица