Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића | Племенито

Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића | Племенито

Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића


слике

Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића
Црква Светог Стафана у Шћепан Пољу – задужбина и гроб војводе Сандаља Хранића

Материјалних доказа да је ушће Таре и Пиве, које се у писаним документима први пут помиње 1419. године,било важна историјска вододјелница, има. У  XIV и XV. вијеку на Шћепан Пољу је био град. На узвисини изнад ушћа, тадашњи моћни властодржац Сандаљ Хранић, један од најмоћнијих властелина тога доба, изградио је свој замак, свој престони Соко град.

Град није био тврђава и није, како је у то вријеме био обичај, имао бедеме нити је грађен за одбрану. Налазио се у средишту Сандаљевог пространог војводства тако да није ни имао потребу да буде утврда. Истраживања остатака тог града, међу којима су у добро очуваном стању двије столице уклесане у каменој стијени, нису рађена.

У подножју града Сандаљ Хранић је сазидао своју гробну цркву. То је црква Светог Стефана или Шћепаница, како се у народу казује. Црква је срушена половином XV вијека, а прва истраживања њених остатака рађена су осамдесетих година минулог вијека, али никада нису завршена.


Гроб војводе Сандаља Хранића

Црква Светог Стефана у Шћепан Пољу грађена је на традицијама српске сакралне архитектуре са елементима рашке школе. У стилу градње, како су констатовали стручњаци, уочљива је позна готика и рана ренесанса, а многи елементи носе катрактеристике византијског градитељства. Црква је имала карактеристичан облик звоника, сведен на преслицу, и по томе је подсјећала на цркву у Добруну.

На јужном дијелу западног  дијела припрате Сандаљ Хранић је одредио своје гробно мјесто. Урадио је то по традицији и на начин како је то рађено у немањичко доба,што недвосмислено казује о његовој православној вјери. Камени стећак је израђен из једног комада и тежак је,како је то утврђено приликом ископавања, четири и по тоне. Гроб је истражен 1972. године и том приликом документовано је да је гробница била обложена храстовим облицама. Лопови су гроб прекопали али су скелетни остаци сачувани. Лобања великог војводе Сандаља Хранића, са врло карактеристичним високим челом, поменуте године однесена је у музеј у Сарајево. Да ли се и данас ту алази не зна се.

Црква Светог Стефана није била само гробно мјесто њеног ктитора, већ и његових најближих сродника, о чему свједоче бројни стећци у порти храма. Ископавања и истраживања тих гробних мјеста нису вршена.

Поред поменутих, црква Светог Стефана има неколико градитељских, псеудосакралних карактеристика које је издвајају од  других храмова.

У овом храму чији су зидови саздани од пажљиво бираног камена, дебели 125 центиметара, олтарска преграда је зидана, а часна трпеза и камена плоча на њој, ријеткост су у нашој црквеној архиктетури. (Зидану олтарску преграду имају још цркве у Добруну, Сопотница и Зграђе.) Оригинална декорација и данас је видљива на сјеверном зиду и порталима на вратина и прозорима. Црква је била живописана, а фреске на зидовима украшене златним оквиром. Остаци су, само на сјеверном зиду цркве, једва уочљиви. Црква Светог Стефана била је прекривена оловом. Када су је 1465.године поробили, Турци су у цркви и око цркве палили велике ватре како би се олово истопило и како би га они могли однјети.

На двору моћног војводе Сандаља Хранића, у Соко граду, живјело се раскошно и богато,као што се живјело и на дворовима других властодржаца тога доба. Посебан печат  том господству и достојанству давала је друга жена Сандаља Хранића, Јелена Балшић. Након смрти свог супруга Ђурђа Стратимировића Балшића (1403) Јелена се, 1411. године удала за Сандаља Хранића. Јелена Балшић је била ћерка кнеза Лазара и књегиње Милице. Сандаљева прва жена била је Јелена-Катарина, с којом је живио у граду Кључу над Церницом. Њихови односи су били затегнути тако да су се 1411.године растали, и Катарина је са мајком Анком, која је живјела са њима, отишла.

 

ИЗВОР: Радисав Мишић, Знамења Старе Херцеговине, Београд 2009.


ПРИРЕДИО: Угљеша Скоко из Чајнича

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg