ЦРКВА БОСАНСКА И КРСТЈАНИ У ДИПЛОМАТИЧКОЈ ГРАЂИ | Племенито

ЦРКВА БОСАНСКА И КРСТЈАНИ У ДИПЛОМАТИЧКОЈ ГРАЂИ | Племенито

ЦРКВА БОСАНСКА И КРСТЈАНИ У ДИПЛОМАТИЧКОЈ ГРАЂИ

Од првих деценија XIV века па скоро до пропасти државне самосталности појављују се црква босанска и њени представници у разним приликама и разним поводима као саветници, арбитри, истражитељи, пресудитељи или гаранти, с једне стране, у унутрашњим пословима, у уговорима између босанских владара и великаша, а са друге, у међународним пословима, у уговорима између Дубровника и босанских владара, односно обласних господара.

У једној недатираној повељи из треће деценије XIV века, којом су бан Стјепан II Котроманић и брат му Владислав „у хижи великог госта Радослава”, пред „дједом великим Радославом и пред гостом великим Радославом и старцима Радомиром, Жунбором и Вучком и пред свом црквом и пред Босном”, потврдили Вукославу Хрватинићу сва права и привилегије у раније дарованим жупанијама, црква босанска се појављује као равноправни гарант са босанском властелом, преузимајући одговорност да ће права властелина стечена владарском повељом бити поштована.

У једној нашто млађој, али исто тако недатираној повељи, којом је бан Степан II даровао пет села кнезу Гргуру Стипанићу за његову верну службу, босански се бан обавезао да му дароване поседе неће никад порећи „што не би опитала црква босанска”.

Када је између 1370. и 1373. године бан Твртко са братом Вуком и мајком даровао три села Стјепану Рајковићу за заслуге из времена када су Твртко и Вук били у сукобу, бан Твртко га је предао „у веру дидину и све цркве босанске и свих крстјана” обавезујући се да „му се не може сврћи вера крстјанска ни за један узрок”, што не би „судио дјед и два стројника и са њима три властелина” докле је „корен у Босни цркве божије”.

Сличну је обавезу 1446. године прихватио и краљ Стефан Томаш у повељи издатој синовима војводе Иваниша Драгишића, обавезујући се да им се речени поседи и права дата издатом повељом не могу „порећи ни потворити ни на мање донести ни за једну невиру ни згрну краљевству нашему, што не би било огледано дидом и црквом босанском и добрим Бошњанима”. Краљ је повељу „са свим више писаним” предао „господину диду Милију и диду кон (после) дида у руке црквене”.

У свим овим случајевима црква босанска се појављује као гарант права и привилегија које су босански владари давали појединим великашима. У једном случају, у повељама које је херцег Степан издао средином јула 1453. године после помирења са женом и сином Владиславом, црква босанска се појављује као гарант у међувремену измирених чланова херцегове породице. У првој се повељи херцег Степан обавезује да им неће „учинити ниједно зло, неправду или немилост” док не би „обискао и обнашао правое и цијело и истинито господином дједом цркве босанске и дванаест стројника, међу којими стројници да буде господин гост Радин за свога живота, а ктоме дванаест властела нашијех поглавитих”, а у другој, за сведока издате повеље херцег Степан је узео „средитеља вере наше, дједа босанског и са њиме дванаест поглавитих крстјана и дванаест наших племенитих властела”.    

Сачувани примери јасно говоре да се црква босанска појављује као гарант издатих повеља само у ретким случајевима и уз сагласност обеју страна. Она никад није на томе инсистирала, нити је, када је била заобиђена, правила приговоре или се позивала на нека своја права. Њен је положај у средњовековној босанској држави долазио искључиво због моралног угледа који је неподељено у свим друштвеним слојевима уживала.

Као што је бан Твртко предао Стјепана Рајковића са свим дарованим поседима, правима и привилегијама „у веру дедину и све цркве босанске”, тако је и краљ Твртко II предао Ивана Мрнавића дједу Мирохни који га је повељом издатом 1427. године узео под зашиту цркве босанске.

Повеља дједа Мирохне, једина повеља коју је издао неки епископ цркве босанске, није сачувана у свом изворном облику већ у преводу на латински језик. Приговоре у њену аутентичност оспорава иста пракса у средњовековној босанској држави пре и после краља Твртка II. Видели смо да је бан Твртко предао Стјепана Рајковића „у веру дедину и све цркве босанске”, као што је и двадесетак година касније, после краља Твртка II, краљ Степан Томаш предао браћу Драгишиће „господину диду Милоју и диду кон диду у руке црквене”.

У овој повељи деда Мирохне нема ни заклетве ни санкције, јер то се само по себи подразумевало. Теолошку особеност повељи дају само почетне речи „у име оца и сина и светог Духа” што само по себи говори о правоверности цркве босанске.

Од епископа цркве босанске сачувано је само једно писмо Дубровчанима писано на Јанићима 8. јануара 1404. године. Он обавештава Дубровчане да им шаље своје стројнике и крстјане по војводу Павла Клешића да га врате у Босну, јер му је краљ Остоја опростио кривицу и враћа му сва ранија одузета имања. Писмо почиње знаком крста, а знак крста се налази и на крају писма где се наводи да је „писано у господине епископа на Јанићима 8. јануара 1404. године од Христовог рођења.”. Из белешке која је уз ово писмо написана сазнајемо да су делегацију епископа цркве босанске сачињавали старац Мишљен, старац Љељко и крстјани, Стојан, Ратко, Радосав, Радак и Добрашин.

Уз писмо епископа цркве босанске ишло је и писмо краља Остоје. И краљ позива војводу Павла Клешића да се врати у Босну, па ће му опростити кривицу и вратити његова имања. Краљ се обавезује да ће га са својим имањем предати „господину деду и његовим стројницима и свој цркви босанској у њихове руке” и на њихово чување и да му се не може учинити ништа криво што не би огледала црква босанска и властела босанска.

Нису се само банови Степан II и Твртко, као и краљеви Остоја, Твртко II и Томаш ослањали на цркву босанску и њену хијерархију. То су чинили и обласни господари који су им поверавали најповерљивије државне и друге послове. Крстјан Радован је водио бригу о приходима Радослава Павловића у Конавлима. Крстјан Дмитар је у служби Сандаља Хранића у више наврата носио Сандаљев новац у Дубровник, или га подизао из Сандаљевог депозита. Тестамент Сандаљеве жене Јелене, чију су аутентичност у Дубровнику својим изјавама потврдили Никанор, старац Јерусалимски, монах Јован и Добрко Маринић, донео је старац Радин.  Крстјан Радашин је по налогу Радослава Павловића носио његов новац у Дубровник, али и подизао добит од уложеног новца заједно са конавским дохотком који су Дубровчани плаћали Радославу Павловићу. Синови Радослава Павловића, војвода Петар и кнез Никола су се пре него што су поклонили Дубровчанима Конавље и Виталину, по „обичају” посаветовали са „својим саветницима”, господом стројницима цркве босанске, гостом Радосавом Брадијевић и старцом Радосавом унуком.

У више наврата новац херцега Степана подизао је у Дубровнику „поштени муж старац Радин”, који се у изворима од 1450. године спомиње као гост.  По истом је задатку херцег Степан слао у Дубровник Радашина крстјана, Тврдисава крстјана и Черјенка крстјана. Из једног дубровачког извора знамо да је гост Гоисав вршио царинску службу за херцега Степана.

Од бројних крстјана који се помињу у домаћим и страним, претежно дубровачким изворима, није остало никаквих писаних споменика изузимајући тестамент госта Радина.  Тестамент почиње знаком крста, а затим следе подаци о подели његове имовине. Од шест стотина дуката, које је гост Радин одредио „за своју душу” и „за службу божију”, три стотине дуката припало је његовом нећаку, госту Радину Сеоничанину са обавезом да их подели „крштенима” који су „праве вере апостолске”. „Крштени” су дужни да „у сваки велики дан и свету недељу и свету петку” на земљи клече за душу госта Радина и да „говоре свету молитву божију, да би нас господ избавио од наших грехова и помиловао на страшном суду”. Осталих три стотине дуката оставио је двојици Дубровчана, Андрушку Саркочевићу и Тадијаку Маројевићу да их поделе „мрсним људима” и то „прокаженим, слепим, хромим, гладним и жедним, старцима и старицама”. И једнима и другима новац да се дели „у свету недељу и у свету петку”, а нарочито „на дан светог рођења Христова, на свете Благовести, на Васкрсеније Господње, на дан светог Петра и на дан светога Павла, на дан светог Стефана Првомученика, на дан светога Арханђела Михаила, на дан свете Деве Марије и на дан Свих светих”. Осим дељења милостиње на ове свете дане „имају се и свеће палити за душу моју, госта Радина, у храмовима божијим”.

Одређујући остатак новца својим ближим и даљим сродницима, гост Радин је оставио и сто четрдесет дуката „за храм и за гроб где ми кости буду”.

У тестаменту госта Радина нема ни једне речи која би се у ма чему противила догмама православне цркве, а нема ни једне чињенице која би га убрајала у припадника неке јеретичке или богомилске цркве. Оно што се једино може закључити јесте да је гост Радин, високи представник једне осамостаљене епископије, чије се учење ни језички ни терминолошки није разликовало од учења српске православне цркве, био радо виђен у католичком Дубровнику.

 

Извор: Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg