Босански крстјани и отачко наслеђе | Племенито

Босански крстјани и отачко наслеђе | Племенито

Босански крстјани и отачко наслеђе


Правоверним црквама које су је прогониле и анатемисале босански су крстјани супротстављали своју цркву, „цркву босанску" или „цркву божију" која је била чувар „једине вере" „праве вере" или „праве вере апостолске" .  Њихово схватање цркве и терминолошки и суштински подударно са учењем источних монаха, који су не ретко сматрали да представљају „цркву божију" или „цркву Христову", која је чувар „праве вере", „једине вере" или „праве вере утемељене на апостолском предању", било је познато и католичким полемичарима који су их у више наврата осућивали за учење да је „код њих црква божија", да су „они црква Христова и наследници апостола", да је „њихов херезиарх епископ цркве, викар и наследник св. Петра", или да „имају једног мећу својима за којег кажу да је заступник Исуса Христа и наследник св. Петра".

Одбацујући католичку цркву, босански су је крстјани осуђивали као јеретичку и отпадничку. Крстјан Хвал је назива „црквом идолском коју свети осудише", а глосатор Срећковићевог четвороеванћеља, црквом сотонском на челу са „иконобом", „старешином цркве његове", чији свештеници, које симболички представљају „законици", „све дане људима опраштају грехе и тако губе људске душе",

Осуда католичке цркве од стране босанских крстјана било је познато и католичким полемичарима. Попис заблуда их, примера ради, оптужује да „римску цркву називају црквом идола и да идоле поштују они који су од те вере", писац Расправе, да „Петра називају главом своје цркве" и да је „вера њихова била у Риму све до времена (папе) Силвестра који је био њихов учитељ, али је отпао", а кардинал Торквемада, да „римску цркву сматрају осуђеном и екскомуницираном", да „поричу сваки ауторитет (римској) цркви" и да тврде да су „све папе до блаженог Силвестра биле њихове вере, а Силвестер је први који је од њих отпао".

Основна идеја садржана у расправама католичких полемичара не може се оспоравати, али се неке њихове тврдње, дословно подударне са раније дефинисаним оптужбама против западних катара, морају критички преиспитати и у контексту са подацима из домаће изворне граће упоређивати. Запис крстјана Хвала и глосе Срећковићевог четвороеванћеља јасно говоре да су босански крстјани римску цркву сматрали „црквом идолском" у читавом њеном историјском постојању, не делећи је на епохе пре и после папе Силвестра, како су то учили најпре лионски и ломбардијски сиромаси, а затим, западни катари.

Босански крстјани не зову, примера ради, апостола Петра. „главом цркве", како је то према пракси западних катара записао писац Расправе, већ „гостиником цркве божије", или „врховним апостолом", према старој византијској традицији која је била позната и у суседној Србији.  Стога разлике у дефиницији, мада је њихов смисао скоро исти, указују и на разлике у традицији, која се не може олако мимоилазити, а још мање оспоравати.

Босански су крстјани одбацивали и православну цркву која их је у „зле јеретике" и „лажне крстјане" убрајала и са једне стране као „отпаднике од свете и правоверне цркве осуђивала, а са друге, као ругатеље наше праве вере" у више наврата анатемисала. То изричито потврћује глосатор Грујићевог четвороеванђеља који православну цркву назива „митницом, местом патријарха, где се патријарси бирају сребром и златом".

Одбацујући правоверне цркве, босански су крстјани одбацивали делом и црквену традицију и отачко предање, али са  много недоследности, колебања и противуречности. На то је утицала, с једне стране, од раније прихваћена црквена традиција Истока посредством домаћег монаштва, а са друге, отачко наслеђе преузето у цркви босанској посредством библијских књига источне цркве. Оптужбе католичких полемичара да босански јеретици одбацују „све пророке Старог Завета", да су „патријарси и пророци колико их је год било пре Христа осуђени", да „патријарси и пророци Старог Завета нису служили правом богу" и да „презиру оце и пророке Старог Завета", оспорава рукописно наслеђе цркве босанске.  На стећку госта Мишљена и у глосама Срећковићевог четвороеванђеља велича се Аврамово гостољубље на исти начин као у аскетској и хагиографској књижевности источне цркве.  Тврдње католичких полемичара да босански јеретици „осуђују и одбацују Стари Завет, говорећи да он потиче од кнеза таме", или да тврде да „Стари Завет није од бога већ од ђавола", оспоравају у библијским књигама цркве босанске преписани одломци из Мојсијевог Петокњижја и књига пророка Авакума, Исаије, Јоне и Данила, у истом избору и обиму као у одговарајућим библијским књигама источне цркве.  Глосатор Срећковићевог четвороеванђеља међу „божије људе" убраја Аврама, Исака, Јакова и „све духовне пророке" Старог Завета.  Није дакле случајно што глосатор Срећковићевог четвороеванђеља у причи о Христовом преображењу примером двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, који се у аскетској и хагиографској књижевности источне цркве називају „световидци славе божије", објашњава „какву ће славу код оца (небесног) имати ученици Христови".    

Оптужбе католичких полемичара да босански јеретици тврде да је „закон Мојсију дат од ђавола и да се ђаво у огњу показао Мојсију", или да је „анђео, који се показао Мојсију на брду Синају, био зао", оспорава домаћа изворна грађа настала у крилу цркве босанске.Оба рукописна зборника цркве босанске, Млетачки и Хвалов, садрже Мојсијев закон или Декалог, који су западни катари као дело злог бога одбацивали. Крстјан Хвал је у свој зборник унео и два краћа одломка из Мојсијеве књиге Изласка и Књиге поновљених закона, илуструјући први одломак Мојсијевим ликом кога окружују Јевреји, а краћи запис испред Мојсијевог закона у Млетачком зборнику, писан истом руком као и остали текст, „рече Господ бог Мојсију при купини, ја сам бог отаца твојих, бог Аврама и бог Исака и бог Ја- кова и бог који те је извео из земље египатске", у потпуности оспорава тврдње католичких полемичара.

Колебање према Мојсију и Старом Завету, карактеристично иначе за аскетску и хагиографску књижевност источне цркве, показује и глосатор Срећковићевог четвороеванђеља. Док га у причи о милостивом Самарјанину упоређује са „некорисним јерејем", али истиче позитивну улогу Мојсијевог закона, очигледно под утицајем монашке мистике која Мојсија није у потпуности одбацивала, али је Христовим доласком његову улогу сматрала завршеном, у причи о Христовом преображењу, примером Мојсија и Илије, двојице старозаветних „боговидаца славе божије" у хагиографској књижевности источне цркве, глосатор Срећковићевог четвороеванђеља показује какву ће славу код оца небесног имати Христови ученици, алегорички интерпретирајући ову двојицу старозаветних личности као „закон божији" који ће „важити до скончанија света".  

Оптужбе католичких полемичара да босански јеретици сматрају „Јована Крститеља осуђеним" и да за „Јована Крститеља кажу да ниједан ђаво у паклу није гори од њега" само се привидно слаже са учењем западних катара. Док га илуминатор Хваловог зборника ставља заједно у групу са Христом, Девом Маријом и апостолима, убрајајући га посредно међу Христове апостоле на којима је утемељена „црква божија", глосатор Срећковићевог четвороеванђеља га назива „Водоносцем" и убраја заједно са Мојсијем у представнике Старог Завета, који су као у хагиографској и аскетској књижевности источне цркве Христовим доласком изгубили сваку важност.

Недоследно су се босански крстјани односили и према новозаветним светитељима и оцима хришћанске цркве. Супротно оптужбама кардинала Торквемаде да „осуђују и исмејавају поштовање светих" и да „говоре да се само бог може поштовати", босански су крстјани поред апостола и „ученика Господњих", чији се кратки животописи, преузети из чти-минеја источне цркве, налазе у посланицама Епифанија Кипарског и Доротеја Тирског, поштовали и у светитеље своје цркве убрајали св. Стефана Првомученика, св. Петку и св. Георгија.  Највеће је поштовање код босанских крстјана уживао апостол Петар, кога крстјан Хвал, као и монаси источне цркве, назива „врховним", односно „првим апостолом", а глосатор Срећковићевог четвороеванђеља, „гостиником цркве (божије)". 

Домишљања А. Соловјева о „посебном култу св. Јована Богослова", кога су западни катари са Христом и Девом Маријом изједначавали, не потврђује домаћа изворна грађа која примат даје „врховном апостолу Петру", а посебно поштовање апостолу Павлу.

Репертоар хришћанских светитеља у повељама босанских владара и обласних господара допуњен је св. Јованом Крститељем, св. Димитријем, св. Гргуром, односно Григоријем Назианзином, св. Ђорђем, св. Архангелом Михаилом, четрдесеторицом мученика (40 себастијанских мученика), оцима Никејског сабора и „свим светим који се богу угодише".  У повељама писаним у Дубровнику или од стране босанских фрањеваца појављују се и католички светитељи, „блажени мученик св. Блас (Влах)" и „сав двор небески".

За разлику од средњовековних дуалиста, који нису поштовали ни хришћанске светитеље ни њихове празнике, босански су крстјани празновали све „празнике Господње", али и празнике многих светитеља. Дан „Христовог рождества" спомињу Станко Кромиријанин и „јепискуп цркве босанске", а крстјан Хвал у свом зборнику још и Благовести, Ускрс, Духове, Недељу свих светих и Рођење Јованово.  Репертоар „великих благих дана“ гост Радин је допунио светом недељом, светом Петком, даном светог рођења Христовог, светим Благовештењем, светим Ускршћем Господњим, даном светог Георгија, даном светог Узнесења Господњег, даном светог Петра и Павла, даном светог Степана Првомученика, даном светог Арханђела Михаила, даном свете Деве Марије и даном свих светих. У повељама босанске провенијенције спомињу се, поред „рождества Христова" или „Божића", још дан Усеченија главе Ивана Крститеља, Дмитров дан и дан светога Михаила (Арханћела).

Какав је став босанских крстјана био према канонском наслеђу црквених отаца може се само нагађати. Босански владари и обласни господари се често у присуству крстјана куну у 318 никејских отаца.  Интересантно је да се херцег Стефан у два наврата у присуству крстјана заклиње у никејске оце, али у повељама које је издао приликом помирења са женом и сином пристаје на арбитражу „дједа цркве босанске и његових стројника", херцег се куне само у „70 изабраника божијих" које је црква босанска поштовала и у „људе божије" убрајала.

За разлику од западних катара, који су канонском наслеђу црквених отаца супротстављали „Христов закон" (lex Christi), босански су крстјани знали само за Мојсијев закон који су звали „законом божијим" и приписивали му важност „до скончанија вјека".

Оптужбе католичких полемичара да босански јеретици „презиру законе црквене и казне духовне и телесне", да „осуђују сваку правду коју извршавају световни кнезови", да „негирају сваки ауторитет цркви и кажу да нико не треба да буде екскомунициран", или да „никога не треба по правди убити или екскомуницирати", мада преузете из расправа писаних против валденза и лионских сиромаха, подударају се са учењем мистичара источне цркве, које су, изгледа, следили и босански крстјани, а чију је суштину чинило учење да човек, чинећи грешно дело, сам себе кажњава и из црквене заједнице искључује, па му друга казна није потребна.

Суштинска разлика у ставу према отачком предању између босанских крстјана и западних катара не може се олако игнорисати, ни разним домишљањима о „еволуцији цркве босанске" правдати, будући да обе групе међусобно противуречних извора, домаћих и страних, потичу из истог времена, хронолошки омеђеног на последње деценије XIV и прву половину XV века. Из њиховог суочавања и упоређивања јасно се види да католичким полемичарима није била намера да изложе право учење цркве босанске већ да је, користећи се све већом окренутошћу велашког врха католичкој цркви, што пре униште, служећи се при томе већ од раније у борби са јеретицима у Италији и Француској опробаним средствима подметања и лажног приказивања.

Извор: Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд 1987.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg