TIBOR ŽIVKOVIĆ: GESTA REGUM SCLAVORUM (LjETOPIS POPA DUKLjANINA) | Plemenito

TIBOR ŽIVKOVIĆ: GESTA REGUM SCLAVORUM (LjETOPIS POPA DUKLjANINA) | Plemenito

TIBOR ŽIVKOVIĆ: GESTA REGUM SCLAVORUM (LjETOPIS POPA DUKLjANINA)


Gesta regum Sclavorum je delo koje je pisano dva puta i u dva grada, od istog pisca. Prva verzija dela nastala je između 1295. i 1298. godine u Splitu, a potom, konačna verzija, koja je zapravo delimično izmenjen i proširen prvobitni spis, 1299 - 1301. godine u Baru. Naručilac dela bio je, nesumnjivo, Pavle Šubić, najmoćniji hrvatski velikaš tog vremena. Pisac je u Splitu obavljao višu crkvenu dužnost, najverovatnije ministra finansija splitske crkve, dok je u Baru vršio dužnost arhiepiskopa dukljansko-barske crkve. Iz Bara je, po svemu sudeći u martu 1301. godine, oteran u izgnanstvo voljom srpskog kralja Milutina. Njegovo ime je bilo Rudger, a život je okončao 8. decembra 1305. godine u manastiru Svetla (Zwetll), Donja Austrija. Njegovo poreklo je najverovatnije češko, a pripadao je redu cistercita. U pitanju je osoba koja je za života posetila više zemalja - pre svega severnu Italiju - i koja je sa knjigom drugovala od mladosti. Rudger je nesumnjivo poznavao dela Galfreda od Monmauta i Rodžera Vendovera, zatim istorijske spise čeških i poljskih autora - pre svega Kozmu Praškog i Martina Gala - kao i nekoliko hronika pisanih tokom prve polovine XIII veka u severnoj Italiji - najpre Sikarda iz Kremone i Alberta Miliola. Čini se da mu nisu bile strane ni teološke raspre Bernarda od Klervoa i Petra Abelara, a posebno je dobro poznavao zbirke moralno-didaktičkih priča poznatih pod zbirnim nazivom Gesta Romanorum. Čini se, takođe, da je u mladosti čitao Isidora Seviljskog i Jordana. Svakako, kao crkveno lice on je pročitao i veliki broj žitija raznih svetaca. Sva ova dela on je poznavao pre dolaska u Dalmaciju, odnosno Split. U pitanju je, dakle, cistercitski monah koji je od rane mladosti pokazivao zanimanje za istorijska i teološka dela. Klasične pisce, pak, nije mario.

 U Splitu je Rudger imao prilike da se upozna sa brojnim ugarskim izvorima - pre svega bogatom diplomatičkom građom iz arhiva splitskog kaptola, ali i istoriografskim delima koja su u Splitu postojala. Poznavao je nesumnjivo obe varijante dela Tome Arhiđakona - tzv. Historia Salonitana i Historia Salonitana maior. Nesumnjivo mu je iz Tomine zaostavštine bilo poznato i delo ugarskog Anonima, kao i ugarsko-poljska hronika. U Splitu je, takođe, mogao da pročita i razne zakonske odredbe ugarskih vladara, kao i žitija ugarskih vladara, pre svega Stefana I. Najzad, u Splitu je Rudger upoznao ljude koji su poznavali prošlost svoga kraja - trgovce koji su poslom odlazili u Bosnu i Srbiju, monahe koji su se kretali dalmatinskim gradovima, vlastelu koja je imala svoja porodična predanja. Mogao je i on sam, svojim poslom, da posećuje Zadar, Trogir, Šibenik ili Dubrovnik. Po svemu sudeći Rudger je u Splitu proveo ne manje od deset godina. Pretpostavili smo da je u to vreme on mogao da bude i ispovednik Pavla Šubića, što bi objasnilo izuzetnu bliskost između pisca i naručioca dela. Naime, ovakvo jedno delo kao što je GRS, mogla je da piše samo osoba od najvećeg poverenja.

Kada je 1298. godine postao arhiepiskop Bara, Rudger nije samo promenio boravište, već i političko okruženje. Otišavši iz ugarske Dalmacije, dospeo je u Duklju, tada oblast pod vlašću Nemanjića. U Baru je došao u dodir sa novim izvorima koji su mu omogućili da svoje delo proširi. On nije pristupio poslu ponovnog pisanja svoga dela samo iz tog razloga što su mu novi izvori to omogućavali, već su se počev od 1299. godine i političke prilike izmenile. Bosna, koja je u prvobitnoj verziji njegovog dela zauzimala istaknuto mesto u naraciji, kao očigledan cilj stremljenja naručioca dela, Pavla Šubića, ušla je u titulu ovog hrvatskog plemića najkasnije marta 1299. godine. Iz istog razloga je pisac odstranio Livno kao mesto održavanja izmišljenog sabora kralja Svetopleka i zamenio ga sa Dalmom. Šireći granice svoga imaginarnog slovenskog kraljevstva nad kojim je Pavle Šubić trebalo da vlada, Rudger je morao da menja i moralno- didaktičke elemente u svojoj naraciji. Tako su Sloveni u prvobitnoj verziji prikazani kao narod koji je dospevši na prostor Dalmacije i Ilirika, nametnuo danak Gotima, kako bi se politička vlast prenela sa Gota na Slovene. Car za čije vladavine su Goti dospeli u Dalmaciju bio je pravedni Justinijan, jer su Goti bili divlji varvari i sasvim različiti od Slovena. U konačnoj redakciji piscu su bili neophodni Bugari, koji su od 1299. godine, posle Milutinove odluke da svoju ženu Anu Terter, bugarsku princezu, protera i preda Vizantincima kako bi se oženio vizantijskom princezom Simonidom, postali željeni saveznici Pavla Šubića. Iz tog razloga je i priča o seobi Slovena zamenjena pričom o seobi Bugara, koji su sa Gotima i Slovenima - jer su u konačnoj verziji Sloveni tiho, u jednoj rečenici, uvedeni u pripovest i stopljeni sa Gotima - sklopili prijateljstvo. Iz tog razloga morao je pisac da odstrani pravednog cara Justinijana i uvede jeretičkog cara Anastasija, jer je gotsko-slovensko naseljavanje trebalo da bude prikazano drugačije, a oni sami pitomiji. Drugim rečima, preuzeo je autor potpuno ideju Tome Arhiđakona, koji je dolazak Gota i osvajanje Salone predstavio kao posledicu moralnog sunovrata građana Salone. Tako je i Rudger naseljavanje Gota predstavio kao božju kaznu što je jeretički car vladao Dalmacijom.

 Pažljivo je Rudger popravljao ona mesta u svom prvobitnom spisu koja u novoj sredini ne bi izgledala ubedljivo. Kao što je u Splitu iz istih razloga izostavio imena papskih poslanika Jovana i Lava, budući da ih je pronašao u Aktima splitskih sabora kod Tome Arhiđakona (HSM), tako je u Baru ova imena mogao da iskoristi, jer se o splitskim saborima iz 925. i 928. godine u Baru nije ništa znalo. Vodeći računa o pojedinostima uklonio je i onaj podatak o krunisanju sina za života očevog, jer je znao da u državi Nemanjića, u kojoj je pisao konačnu verziju svoga dela, takav običaj nije bio poznat.

 U Baru je Rudger imao prilike da stekne uvid u povelje dukljanskih vladara - najpre Mihaila i Bodina - ali i u sasvim nova dela kojih u Splitu nije bilo. Tako je iskoristio Žitije sv. Vladimira, koje je gotovo u celini uneo u svoj spis, a potom i jedno delo pisano srpskim jezikom koje se bavilo istorijom dukljanske države od vremena Stefana Vojislava do kneza Radoslava. To je ono delo za koje Rudger u uvodu GRS kaže da će prevesti sa slovenskog na latinski jezik. To delo je, po svemu sudeći napisano u vreme Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanja, u vreme kada je on proterao svoga brata Stefana sa velikožupanskog trona Srbije pokušavajući, istovremeno, da od pape dobije kraljevsku krunu kao vladar Srbije. To je, zapravo, najstarije srpsko istoriografsko delo, a napisano je po uzoru na vizantijske carske hronike. Rudgerov zadatak je bio da nove izvore poveže sa svojim prvobitnim spisom na način koji će pokazati da su oblasti Duklje i Srbije bile oduvek pod upravom hrvatske dinastije. Zato mu je bilo neophodno da promeni i priču o kralju Radoslavu i Časlavu, kako bi Radoslavljev potomak u trećem kolenu došao u Travuniju i odatle proširio svoju vlast na Srbiju. Tako je poslednjih pet poglavlja prvobitnog spisa, koji se završavao smrću kralja Zvonimira i neposrednim potčinjavanjem Hrvatske Ugarskoj, morao da bude uklonjen, jer nije više ispunjavao političku svrhu dela. Naime, Pavle Šubić kao naručilac dela mogao je da preuzme vlast u Hrvatskoj samo uspostavljanjem nove dinastije - jer je smrću Zvonimirovom stara dinastija prestala da postoji - ali je produžavanjem trajanja te dinastije preko Pavlimira Bela, otvorena mogućnost, da Pavle Šubić, kao srodnik Nemanjića, sasvim legalno istakne svoje pretenzije na zemlje Nemanjića.

Gesta regum Sclavorum predstavljaju jedno od najsloženijih istoriografskih dela srednjega veka. Ta složenost GRS bila je uslovljena, pre svega, željom pisca da sastavi istorijski spis koji će dodatno osnažiti političke težnje naručioca dela. Kako bi se prošlost predstavila na način koji bi odgovarao naručiocu, morao je pisac GRS da je osmisli, da ne kažemo - izmisli, a da pri tome njegov sastav deluje ubedljivo na savremenike. Istorijskih vrela, koja bi bila od koristi za razvijanje radnje potrebne naručiocu, nije bilo, pa je stoga pisac posegao za raznim izvorima čiji je sadržaj mogao da iskoristi na način koji mu je omogućavao da sprovede svoju zamisao. Pisac je, dakle, pred sebe postavio vanredno težak zadatak. Boreći se sa oskudicom izvora, on je morao sve vreme na umu da ima i moralno-didaktički element pripovedanja, što mu je, nesumnjivo, dodatno otežavalo pisanje. Njegovo izvrsno poznavanje Biblije, pre svega Starog zaveta, olakšalo mu je makar ovaj deo posla.

 GRS predstavlja vanredno dobar primer kako se piše istorija zarad političkih potreba uglednog vlastelina koji ima prekomerne političke ambicije. Teško će biti u evropskoj literaturi pronaći kompleksnije delo. Zato je tako dugo ono predstavljalo gotovo mistično iskustvo za brojne proučavaoce, počev još od Ivana Lučića davne 1666. godine. Na primeru GRS, onako kako je delo u ovoj knjizi objašnjeno, otvara se čitavo jedno novo polje istraživanja. Iako istoričari danas znaju da je istorija konstrukcija, dakle subjektivno viđenje prošlosti, GRS ovo saznanje uzdiže na jedan daleko viši stepen. Istorija nije samo konstrukcija prošlosti zasnovana na drugačijem tumačenju činjenica na osnovu kojih pisac stvara i uobličava svoje delo, već može da bude i apsolutna konstrukcija zasnovana na pabirčenju podataka prikupljenih iz najraznovrsnijih vrela uklopljenih u željenu projekciju pisca. Nije, dakle, samo prošlost konstrukcija, odnosno opis događaja koji dovode do različitih ishoda, već i čitava država može da bude izmišljena. Ovo ujedno pokazuje da izvan kruga učenih pisaca nikakva druga istorija ne postoji - ona ne postoji u kolektivnom pamćenju - kako je to ponekad isticano u starijoj istoriografiji. Samo ono što je zapisano postaje istorija, a onako kako je zapisano predstavlja, sa gledišta pisca i naručioca dela, jedinu istinu. Drugo je pitanje koliko su savremenici jednom takvom delu verovali. Mavro Orbin je konstruisao neverovatnu prošlost Slovena - a njemu se, makar na južnoslovenskim prostorima, ali i šire (npr. Rusija), dugo verovalo kao neospornom autoritetu. Rudgerovo delo, s druge strane, nikada nije predstavljeno široj čitalačkoj publici. Ono je bilo samo deo velikog projekta koji nije ostvaren. Pavle Šubić je već 1303. godine morao da odustane delimično od svojih političkih planova, a već 1308. godine, kada su Anžujci zavladali Ugarskom, i da ih se sasvim okane. Delo njegovog pisca, kako prvobitna, tako i konačna verzija, nije više imalo svrhe. GRS je, sticajem okolnosti, bio mrtvorođenče.

Kada GRS bude poslužio kao izvor, prvi put mletačkom duždu Andriji Dandolu, on će već tada biti korišćen kao neko egzotično delo iz kojeg će radoznali mletački dužd navesti one delove koji su mu se učinili zanimljivim za izlaganje o prošlosti Dalmacije u ranom srednjem veku. Isto će postupiti i Dubrovčanin Tuberon, preuzimajući iz GRS samo one delove koji su govorili o prošlosti njegovog grada. Hrvatski prevodilac, koji je negde sredinom XV veka u Poljicama pronašao prvobitnu verziju GRS, verovatno je bio uveren da je otkrio jedno veoma značajno delo koje je opisivalo najraniju prošlost hrvatskog kraljevstva. Nesumnjivo je kod savremenika ovo otkriće izazvalo ushićenje - najpre kod Papalića, zatim Marulića, a nedugo potom i kod Kaletića. Već Vinko Pribojević umeće podatke iz Marulićevog prevoda u svoj znameniti govor Hvaranima 1525. godine. Dabome, već tada se zameo svaki trag o uzajamnom odnosu Rudgera i Pavla Šubića, a samim ti i o pravoj svrsi dela.

Ovim komentarom GRS probijen je jedan začarani krug pitanja sa istim odgovorima. Konačno je pokazano da to delo nikako nije moglo da nastane u XII veku, ali istovremeno jasno dokazano da se pisac koristio brojnim izvorima iz XII veka - ne samo delima stranih pisaca, već i diplomatičkom građom kojoj je imao pristup u Splitu i Varu. Pokazali smo i da je delo Jovana Skilice bilo dobro poznato u Duklji na isteku XIII veka. Što je još važnije, analiza autorovih izvora je nesumnjivo dokazala da je HSM prvobitna verzija Tome Arhiđakona, što otvara posebno zanimljivo polje istraživanja, pre svega za hrvatsku istorio- grafiju. Takođe, verujemo da je dokazano i to da je slovensko delo, koje autor onako nemušto pominje u uvodnom obraćanju čitaocu, zapravo najstarije istoriografsko delo pisano na srpskom jeziku i da potiče iz prvih godina XIII veka, a bilo je pisano za Vukana Nemanjića i njegove političke potrebe. Važno je reći da anonimni autor ove slovenske istorije nije poznavao delo Jovana Skilice. I to će sada biti posebno zanimljivo istraživanje, pre svega za srpsku istoriografiju. Najazad, verujemo da smo pokazali da narodne pesme, legende i priče, uglavnom nisu potekle iz usmenog predanja, već su u GRS dospele kao gotove, moralno-didaktičke priče koje su već bile obrađene u krilu crkve. Tu pre svega valja imati u vidu legendu o Tihomilu, a zatim i o Radoslavu i Časlavu. Naš pisac je mogao samo da dodatno ojača biblijske motive u njima. Tako se sada otvara još jedno polje istraživanja - legenda o poreklu Nemanjića - koja je kako se do sada verovalo, prvi put pribeležena u srpskim letopisima s kraja XIV veka - ali koja je u njima redukovana i svedena na nekoliko rečenica. Sada bi valjalo ovu legendu ispitati u novom kontekstu, odnosno analizirati je na osnovu onoga što se oko 1300. godine, u vreme našeg pisca, pričalo o poreklu Nemanjića. Pred nama se tako otvara mogućnost da ispitamo daleko sigurnije duh jednog vremena. Odjedanput se suočavamo sa dinamičnim vremenom, obiljem raznovrsnih izvora koji su postojali u dalmatinskim gradovima, monasima koji su beskrajno mnogo čitali i putovali, sa vladarima koji su svoje političke planove kovali pažljivo, na više nivoa, a ne samo golom vojnom silom i diplomatskim umećem, sa političkim rasuđivanjem koje je daleko bliže našem vremenu nego što smo ikada ranije mogli pomisliti.

GRS ne predstavlja više delo pred kojim istraživač zaćuti, zbunjen obiljem suprotstavljenih iskaza, već kristalno jasno delo kako po vremenu nastanka tako i u svakom drugom pogledu - piščevim izvorima, razlozima pisanja, namerama naručioca - koje sada nudi bezbroj novih mogućnosti za one koji budu imali znanja i spremnosti da ih prepoznaju i iskoriste.


Iz knjige Tibora Živkovića, "Gesta regum Sclavorum", Beograd, 2009.

slika dana:

nosilac projekta:

pordžali:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg