POVELjA VOJVODE IVANIŠA R. PAVLOVIĆA DUBROVČANIMA | Plemenito

POVELjA VOJVODE IVANIŠA R. PAVLOVIĆA DUBROVČANIMA | Plemenito

POVELjA VOJVODE IVANIŠA R. PAVLOVIĆA DUBROVČANIMA


Napomena

Povelja je nastala 29. septembra 1442. godine, na planini Bujaku prema Brodaru. Ovom poveljom Ivaniš Pavlović kao što je bio običaj, nakon što je nasljedio zemlje Pavlovića, potvrđuje sa još maloljetnom braćom, knezom Petrom i knezom Nikolom, Dubrovčanima sve povelje, ugovore i povlastice, koje su imali sa njegovim prethodnicima. Originalna povelja čuva se u Državnom arhivu u Dubrovniku. Ranija izdanja povelje: Pavle Karano-Tvrtković, Srbski spomenici, 1840; Franc Miklošič, Monumenta Serbica, 1858; Lj. Stojanović, Stare srpske povelje i pisma I-2, 1934;

Literatura: Rade Popović, Građa o prošlosti Bosne 4, Banja Luka, 2011.

Prevod

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin. Milošću Božjom mi, gospodin vojvoda Ivaniš, sin mnogog pomena dostojnoga, slavnoga i velikoga vojvode gospodina Radoslava, unuk i naslednik pomena dostojnoga, slavnoga gospodina kneza Pavla Radenovića, a sinovac pomena dostojnoga slavnoga gospodina vojvode Petra – pa zato i ja, gospodin vojvoda Ivaniš dajem na znanje svakome čoveku, velikome i malome,pred koga se donese ovo naše zapisanije otvoreno, bilo pred svetim gospodinom kraljem ugarskim, bilo pred carem turskim, bilo da je pred kralja bosanskoga ili drugoga Bošnjanina, bilo pred gospodina srpskoga ili latinskoga ili čoveka druge vrste. Ja, budući u velikoj slavi u gospodstvu i u celokupnoj državi mojih roditelja, milošću Božjom naslednik kneza Pavla, vojvode Petra i gospodina roditelja mi vojvode Radosava, i ne udaljen od njihovog puta, već kao sin i sinovac i unuk više rečenih, i pravi i istinski naslednik od njihove krvi, zapovešću Božjom primivši državu i rusag u ruke gospodstva mi, i sedeći u gospodstvu roditelja mojih više rečenih, uzimajući i deleći i dajući i zapisujući vlasteli i slugama našim kao gospodin rusaški i vojvoda rusaga, naslednik mojih roditelja i praroditelja više rečenih, od kojih primam počasti i slavu i darove i velike časti. Tada dođe u slavni dvor gospodstva mi u Borču plemeniti muž slavnoga i od Boga voljenoga grada Dubrovnika, dostojni vlastelin i poklisar Maroje Živana Gučetića, sa dostojnim darovima i počastima od pomenutog grada Dubrovnika, kneza i vlastele i sve Opštine dubrovačke. I taj rečeni poklisar zatraži od nas i veoma ponizno zamoli za sve zakone i povlastice rečenoga grada Dubrovnika koje su imali u poveljama i u zapisima s našim roditeljima i praroditeljima, sa slavnim gospodinom knezom Pavlom, našim dedom, gospodinom vojvodom Petrom, stricem mi, i sa ocem, roditeljem našim, gospodinom vojvodom Radosavom i sa nama, da bismo i mi, po običaju rečene gospode, naših roditelja, njima potvrdili i čvrsto ustanovili slobodštine i zakone i povelje i pisanija naših prethodnika, slavnoga kneza Pavla, gospodina vojvode Petra i roditelja mi gospodina vojvode Radosava, i naše. I gospodstvo mi, čuvši i razumevši njihove podobne razumne i prikladne i prave molbe, posavetovavši se i dogovorivši se u potpunosti sa srodnicima i sa izabranom vlastelom gospodstva mi, stvori milost gospodstvo mi, da je znano celome svetu, kako gore rečenome gradu Dubrovniku, knezu, vlasteli i Opštini dubrovačkoj po ovim našim listinama i poveljama, za njihovu srdačnost, potvrdismo im i ustanovismo sve i svakojake povelje i zapisanija rečene gospode mojih roditelja, slavnoga gospodina kneza Pavla, slavnoga gospodina vojvode Petra, slavnoga gospodina vojvode Radosava i naše, potvrdih i ustanovih župu Konavli i grad Soko, Vitalinu, Cavtat i Obod i sve što se Konavlima pristoji, u veke vekova njima i njihovim potomcima u baštinu i plemenito, kao što je i ranije njihovo bilo, kako se navodi u zapisima koje knez i vlastela isva Opština dubrovačka imaju od naših roditelja i od mene, gospodina vojvode Ivaniša, i moje braće kneza Petra i kneza Nikole. I sve to više rečeno, zapisano i obećano ja, gospodin vojvoda Ivaniš, milošću Božjom i sa izabranom vlastelom gospodstva mi i bratstva našega i slugu koje imenujemo niže, prisegosmo i zaklesmo se, najpre knez Ostoja Borovinić, knez Radosav Vukomirić, knez Tvrdisav Borovinić, knez Žarko Diničić, knez Radoje Radosava Vladimirića, vojvoda Vukašin Zbisalić, knez Sanko Gaočić, knez Pavkun Zemljić, knez Vučihna Radosava Vukmirića, knez Pavao Latičić, knez Ružijer Divčić, knez Radič Stepana Čipčića. Prisegosmo i zaklesmo se na svetom jevanđelju Božjem i na časnom i životvornom Krstu Gospodnjem rečenime knezu i vlasteli i Opštini vladajućeg grada Dubrovnika i njihovim potonjima u Gospoda Boga svedržitelja i u prečistu Njegovu Bogorodicu, i u četvoricu jevanđelista i u dvanaest svetih vrhovnih apostola i 318 svetih otaca u Nikeji, i sedamdeset izabranih Božjih i u sve svete koji su od veka Bogu ugodili, da ovo naše više pisano i obećano i rečeno knezu, vlasteli i celoj Opštini vladajućeg grada Dubrovnika i njihovom potomstvu kako gore piše, u veke vekova – da se ne može umanjiti niti opovrgnuti ni zbog kakve stvari na zemlji, ni zbog volje jednog čoveka, ni zbog straha, ni zbog novca, niti će se o tome voditi sporovi. Ako li bismo mi, vojvoda Ivaniš i moja braća knez Petar i knez Nikola i naše potomstvo i naši potonji, ovo gore rečeno i pisano i obećano prekršili pomenutome knezu i vlasteli i čitavoj Opštini i vlasteli dubrovačkoj, ili kojim lukavstvom ili lakomošću nečijom voljom umanjili, ili iz straha, ili htenjem bilo koga čoveka koji bi mogao biti na zemlji, tada da smo mi, vojvoda Ivaniš i moja braća knez Petar i knez Nikola i naše potomstvo i naši potonji, prokleti Bogom živim, Ocem i Sinom i Svetim Duhom i od svih svetih koji su Bogu ugodili od veka, i svi gore imanovani da smo saučesnici Judi Iskariotskom koji je prodao Sina Božjeg Isusa na raspeće, i onima koji su glasno vikali „razapni, razapni“, i onima koji mu trnov venac stavljahu, i da smo se na samrti odrekli Boga i anđela u času smrtnom, a na dan sudnji – i vere u koju verujemo, i da smo na glasu kao poročni u poštenju i pravičnosti i u zakonima našim i budućim do veka među našim dobrim i poštovanim saveznicima, i da smo uvek grešni i potisnuti i prognani. I još se ja, vojvoda Ivaniš, zakleh i obećah knezu i vlasteli dubrovačkoj za moju braću, za kneza Petra i kneza Nikolu, da će se, kada budu napunili četrnaest godina, priseći kao i mi, knezu i vlasteli dubrovačkoj i da će poštovati sve što je sadržano u ovom zapisu.I ovo se pisa i svrši u godini rođenja Hristova 1442. godine, meseca septembra, dvadeset i deveti dan, u subotu, na dan Svetoga Mihaila, na planini Bujaku prema našem gradu Brodaru. A zapečatismo ga našim zakonitim visućim pečatom. A zaspisa dijak Ivan, po zapovedi gospodina mi vojvode Ivaniša i njegove braće, kneza Petra i kneza Nikole. I od ove gore pomenute vlastele koji su upisani, zakletvu nije položio knez Vučihna Radosava Vukomirića, umesto njega zakle se knez Radoje Capić, a takođe umesto kneza Radosava Vladimirića zakle se brat njegov knez Juraj.