POVELjA BELjAKA I RADIČA SANKOVIĆA DUBROVNIKU | Plemenito

POVELjA BELjAKA I RADIČA SANKOVIĆA DUBROVNIKU | Plemenito

POVELjA BELjAKA I RADIČA SANKOVIĆA DUBROVNIKU


Napomena

Povelja napisana 15. aprila 1391. godine. Braća Sanković ustupaju župe Konavle i Vitaljinu Dubrovniku uz opravdanje da time ispravljaju nepravdu raške i humske gospode. Navode se granice župa i obaveze njenih stanovnika prema dubrovačkoj vlasti. U diplomatičkom pogledu isprava pripada humskoj kancelariji. Pisana je na pergamentu njemačkog načina izrade, što je rijetkost za Hum. U povelji se navodi da su sv. Đurđe i arhanđel Mihajlo, krsne slave braće Sankovića, i to sv. Đurđe krsna slava vojvode Beljaka, a arhanđel Mihajlo vojvode Radiča. Povelja odiše pravoslavnim duhom što se najjasnije vidi iz dijela u kojem se braća zaklinju „na Sveto pismo Hristovog jevanđelja“ i još „svetog Đurđa i arhanđela Mihajla“ časni krst, presvetu Bogorodicu i „318 svetih otaca nikejskih i od svih svetaca i svetica Božijih“. Ovu povelju prvi izdao Pavle Karano –Tvrtković 1840. (Srbski spomenici,98, br. 78.). U cjelini povelju je objavio Franc Miklošić (Monumenta Serbica, 217-219).
 
Literatura: Stari srpski arhiv 7,Beograd 2008, 113-127, (povelju priredio Siniša Mišić).

Prevod

U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin. U godini 1391. od rođenja Hristovog, u petnaesti dan meseca aprila. I evo, svakome čoveku, sadašnjem i koji će u budućnosti biti u veke vekova, dajemo na znanje i razumevanje ovom poveljom i zapisanijem da ja, župan Beljak i brat mi vojvoda Radič, Sankovići, saznasmo uistinu iz starih zapisa i od starih ljudi dugog pamćenja, od dobrih ljudi koji su to čuli s kolena na koleno, i po označenim i poznatim belezima, (gde su) međe. Na mestu Cavtata, uz more, nalazio se stari grad Dubrovnik smešten u Župi konavoskoj, i bile su mu plemenito ta župa i druge zemlje i mesta, i kada se taj slavni grad rasuo i opusteo, tada u te dane gospoda raška i humska na nepravedan način ga zaposedoše, i na silu uzeše Konavosku župu i druga mesta toga grada. I tada građani pređoše u utvrđeno mesto i sazidahu grad Dubrovnik koji i do danas postoji i, po milosti Božijoj, poštovan je i slobodan, a od ljudi staroga grada izrodila se i nasledila ga je vlastela grada Dubrovnika. A sada ja, župan Beljak i vojvoda Radič smislivši, pošto je to u potpunosti pravično i dostojno je, da svakome vratimo i damo njegovo pravo i staru plemenitu baštinu, uzimajući u obzir počasti i službe koje je grad Dubrovnik vazda činio gospodi raškoj i bosanskoj i humskoj, a posebno našem ocu Sanku i svim našim roditeljima. I znajući za ljubav i prijateljstvo koje su naši stari imali, a i mi imamo sa gradom Dubrovnikom, hteli smo da im vratimo i damo njihovu baštinu i plemenito, kao što treba i kako je pravo, pa od danas dadosmo, i potvrđujemo, i ovom poveljom zapisujemo u veke vekova opštini i vlasteli grada Dubrovnika Župu konavosku sa Donjom gorom, i grad Soko koji je u njoj, i sva sela i ljude i gore i paše i vode i mlinove i dohodke, i sve što pripada Župi konavoskoj, i sa svim međama i granicama koje su sa Trebinjem i sa Vrsinjem, i do međe i granice dračevičke, i do predgrađa dubrovačkog, i do mora na Cavtat i okolo, kako je more okružilo, do Molunta i još, takođe, dajemo i potvrđujemo sela i zemlje Vitaline, do svojih međa i granica, i do mora do pristaništa Molunat, i sa ostrvom koje pripada Vitalini, naime Molunatom, koji su u Župi konavoskoj i u gradu i u mestima sada gore zapisanim, poklisarima dubrovačkim Žunu Sorkočeviću i Palku Gunduliću. Mi, župan Beljak i vojvoda Radič, obećasmo se našom verom i zakletvom niže pisanom, da ćemo je postaviti u držanje i u vlast i u gospodstvo, kao njihovu baštinu plemenitu, Opštini i vlasteli grada Dubrovnika, i predati im u ruke i u vlast i stražu grada Sokola, i svu više upisanu Župu konavosku i vitalinsku, da su slobodni vlastela i Opština dubrovačka da učine i urede i da gospoduju gradom i župom i mestima više pisanim, kao svojom pravom i sopstvenom baštinom, kao što mogu činiti sa svojim starim vladanjem i državinom. I još obećavamo Opštini i vlasteli dubrovačkoj da ćemo učiniti da im prvaci ljudi i bolji iz Župa prisegnu verom i dušom i zakletvom, da budu verni Opštini i vlasteli dubrovačkoj, i ako Konavljani i Vitaljinjani ne budu hteli da prihvate gospodstvo dubrovačko, ili da ne budu poslušni; ili, ako bi se u bilo koje vreme odmetnuli i bili neverni, mi ćemo ih goniti i smatrati našim neprijateljima i našim sopstvenim nevernicima, i svom našom snagom ćemo ih preobratiti i podčiniti gospodstvu i vlasti dubrovačkoj. I još obećavamo Opštini i vlasteli grada Dubrovnika da ćemo čuvati ili stražariti i braniti Župu i grad Soko i mesta više zapisana od svakog zla, od nasilja, pljačke i od svakog gospodara ili vlastelina, bilo koji da je, koji bi hteli bilo da uznemire bilo uzmu župu ili grad ili mesta gore zapisana, ili bi hteli bilo kakvo zlo ili štetu da učine. I još obećavamo: ako bi neki naš čovek bilo iz naše zemlje otišao i došao da se naseli u Konavosku župu ili u Vitalinu - slobodan je da pođe, a ni mi, niti naš čovek nećemo (to) braniti niti ćemo zlo učiniti tome čoveku; a takođe - ako bi neki čovek otišao iz Konavla ili iz Vitaline te se doselio i pošao u našu zemlju, Dubrovčani obećavaju da (to) ne brane niti zlo da učine tom čoveku. I na sve gore pisano pristadoše i potvrdiše naše gospođe i sestra Dragna i naš stric župan Gradoje, i naša braća Budela i Sančin, u svoje ime i za svoju decu i za potomke svih nas, i sva naša vlastela, a navlastito Mile Tukleković sa sinovima, i Vratoje Radonić sa svojim sinovima, i Stepko Ozrojević sa sinovima. I za potvrdu svega gore pisanog u ruke Žuna Sorkočevića i Palka Gundulića, poklisarima Opštine dubrovačke mi, Beljak i Radič, sa svima više imenovanima, na Sveto pismo Hristovoga jevanđelja iz dobre volje i sa čistim srcem prisegli smo verom i dušom, i oca našega i roditelja naših Svetim Đurđem i arhanđelom Mihajlom, našim krsnim imenima, da izvršimo i svršimo i utvrdimo sve pisano u ovoj povelji, i da naša deca i naši potomci i naša vlastela i svaki naš čovek izvrši i ne prenebregne ovo pisanje, niti bilo koji drugi gospodin ili čovek, gde možemo mi da dosegnemo. A mi, više pisani, da ne poreknemo niti da prekršimo ovo što je zapisano. Ako bi bilo ko od nas, ili neko drugi, ovo prekršio ili porekao ili neko zlo učinio protivno ovom našem obećanju, da je anatema i da je proklet od Boga i od prečiste Bogorodice i od časnog krsta i od dvanaest apostola i od četvorice jevanđelista i od svetog Đurđa i arhanđela Mihajla, i od 318 svetih otaca nikejskih i od svih svetaca i svetica Božijih, i da je saučesnik sa Judom i đavolom, i prokletstvo očevo i majčino da padne na one koji će ovo poreći i pokvariti ovo što je zapisano [...] povelja koju smo potvrdili i našim pečatima zapečatili.

 

 

 A ovo pisa Grubanac Hlapčić Imoćanin, rab (sluga) župana Beljaka i vojvode Radiča, i njihov dijak.