O HERCEGU STEFANU KOSAČI (1435-1436) I NjEGOVOM TESTAMENTU | Plemenito

O HERCEGU STEFANU KOSAČI (1435-1436) I NjEGOVOM TESTAMENTU | Plemenito

O HERCEGU STEFANU KOSAČI (1435-1436) I NjEGOVOM TESTAMENTU

Stara srpska vlastelinska i vladarska porodica Kosača poreklom je iz isto­imenog sela u blizini Goražda (prema Foči-Srbinju), gde su u početku bili njihovi porodični posedi, a onda se njihova oblast proširila na celu današnju Hercegovinu.

Iz te porodice je poznati srpski vojvoda Vlatko Hranić-Vuković (1389-90. g.), koji je kao voskovođa na čelu vojske kralja Tvrtka učestvovao u Kosovskom boju. U njegovoj vojsci je bio i velmoža Vlać Belić, koji se vratio s teškim ra­nama u Vlahoviće kod Ljubinja, u Hercegovini, i tamo je u crkvi pogreben, u grobu u hramu, gde i do danas stoji uklesan u kamenu ploču nad grobom njegov zapis iz vremena 1389. g.

Vlatko je imao tri sina: Sandalja, Vukca i Vuka. Vlatka je nasledio Sandalj Hranić, veliki vojvoda bosanski i vojvoda humski, koji je imao dvore na Ključu kod Cernice, blizu Gacka, i bio je oženjen Jelenom Balšić, ćerkom kneza Laza­ra (prethodno udatom za Đurđa Balšića u Zeti). Sandaljeva zemlja zahvatala je od ušća Neretve i Neretvljanske Krajine pa sve do preko Drine i Lima. Grado­vi i teritorije su mu bili: Novi (=Herceg Novi u Dračevici), Risan, Onogošt (=Nikšić), grad Budoš (prema Ostrogu), Samobor kod Goražda, Đurđevac na levoj obali Drine (kod Ustiprače), Kosman između Foče i ušća Sutjeske, Soko na stecištu Pive i Tare, Soko na Drini kod Čajniča, Ključ kod Cernice (Gacko), Drobnjaci, Pljevlja, kao i Manastir Mileševo sa Prijepoljem. Tu je spadala sva oblast Huma - od grada Sokola u Konavlima i Klobuka i Mičevca kod Trebinja, pa do Vidoša (=Stolac) u Dubravama i Blagaja (na izvoru Bune), Nevesinja (grad Vjenačac) i Konjica, zatim i donja Neretva, Ljubuški, Neretvljanska Krajina i oblast do blizu Omiša (grad Čačvina na levoj obali Cetine).

Po smrti Sandaljevoj (15. marta 1435. g.) nasledi ga sin mlađeg mu brata Vuk­ca - Stefan Vukčić (rođen 1404. g., majka mu se zvala Katarina +1456. g.), veliki vojvoda bosanski i herceg Svetoga Save, i po njemu će se Humska zemlja nazva­ti Hercegovina. Pominje se prvi put 1419. g., kad sa ocem i stričevima izdaje povelje o prodaji Konavala Dubrovniku, jer ga je tada stric Sandalj već odredio za svog naslednika, pošto sam nije imao dece. Stefan se oženio 1424. g. Jelenom, ćerkom Balše III Balšića, sina Jelene Lazareve (dakle unuka Jelenina), i nasle­dio je Sandalja 1435. godine.

On je, kao i stric mu Sandalj, priznao vlast turskog sultana Murata II (1421- 44; 1446-51), a i sa Dubrovnikom je nastavio mirnu politiku svoga strica, pa je molio Dubrovčane da posreduju kod ugarskog kralja Sigmunda, s obećanjem da će mu biti vazal. Ugri to odbiju i upravu Huma povere knezu Matku Talovcu, koga su oni postavili za “bana slavonskog”, i tražili su da Dubrovčani tom knezu, a ne Stefanu, plaćaju poznati Humski dohodak, koji je inače pripadao srpskim vladarima. Stefan tada dobije pomoć turske vojske i potuče pobunjene Humljane, vlastelu Đurđeviće i Radivojeviće. Oko 10. oktobra 1435. g. Stefan je potvrdio Dubrovniku povlastice pod gradom Vjenačcem na Nevesinju (čije ruševine i danas postoje). Dubrovčani su, sa Stefanovim vojvodom Sankom, koji je držao nevesinjski kraj, išli Radoslavu Pavloviću radi mirenja, ali uzalud. Stefan je od Radoslava Pavlovića zauzeo Trebinje, i župu Vrm i Banjane. Stefan je tra­žio sada da se koristi trgovinom, i da se oslobodi privredne zavisnosti od Du­brovnika. Stefan postavi svoje nove carine u Trebinju (Mičevac), na Sutjesci (Tjentište) i kod Podrinca. Napetost sa Dubrovnikom je nekako prestala, ali je bivalo daljih nemira između njih. Bila su to nemairna i nestabilna vremena.

Stefan je, inače, bio pravoslavni crkven čovek, a njegov duhovnik i skoro stalni proverljivi pratilac bio mu je mileševski episkop David. To se vidi i po građenju pravoslavnih hramova, kako što je, npr., njegova zadužbina crkva Svetog Georgija u Sopotnici kod Goražda, gde i danas stoji natpis na kamenoj ploči iznad ulaza: “U leto 6954 (1454) ja rab Hristu Bogu gospodin Herceg Ste­fan podigoh hram Svetoga Velikomučenika Hristova Georgija, molite se njemu da se pomoli za mene grešnog Vladici mojemu Hristu”. Stefan je podizao i dru­ge crkve, kao crkvu Svetog Luke u Smokovcu u Boki, crkvu Svetog Srđa i Vak­ha na Podima iznad Herceg-Novog, i izgleda, najstariji deo hrama manastira Dobrićeva, kao i hram u zaseoku Zagrađe ispod prestolnog mu grada Sokola (kod Šćepan-Polja), koji je namenio za svoj počinak. Kad mu je došla ponuda iz Rima da sa papom uspostavi odnose, on je to najpre odbio, a onda je sam zatražio te od­nose, s proleća 1439. g., javljajući preko poslanika papi Evgeniju IV (koji je tada držao skup u Ferari i Firenci sa pravoslavnima iz Vizantije), da, navodno, želi primiti uniju, tražeći da mu se pošalje biskup da to ostvari. Papa primi tu molbu i 15. septembra 1439. pismom iz Firence odredi hvarskog biskupa Tomu za poslanika u Ugarsku, Hrvatsku i Hum. Ne zna se šta je to omelo, ali je stvar sa unijom propala, verovatno zato što je Stefan samo politički taktizirao, dok je u svojoj pravoslavnoj veri bio postojan. Jedno vreme Stefan je bio vazal napuljskog kralja Alfonsa Aragonskog, čiji su brodovi početkom 1445. g. stigli u Novi.

Godine 1448. Stefan se i javno proglasi za samostalnog “Hercega od Svetoga Save”, čime se očigledno vezivao za tradiciju i nasleđe Nemanjića, jer je u svom posedu držao manastir Mileševu, gde je bio grob sv. Save., a i zato što je Ras­tko Nemanjić vladao Humskom zemljom. Za hercegom Stefanom je bila Jelena, kći Balše III Balšića, koji je, budući bez muške dece, svoju Zetu ostavio ujaku de­spotu Stefana, a ovaj Đurđu Brankoviću. Kad je Đurđeva despotovina 1439. g. pro­pala (mada mu je tada ostala Zeta), herceg izjavi svoja prava na Zetu. Na Balšića Zetu gledali su i moćna vlastela Đuraševića-Crnojevića, uticajni i u vreme Nemanjića. Septembra 1441. g. herceg Stefan zauzme Gornju Zetu, tokom 1442. g. priđu mu Donja Zeta i Bar, ali ostali gradovi ne htedoše. No, herceg se uskoro sam povukao iz Zete, a Zetom sve više ovladavaju Mleci, kojima se uskoro predaju na zapadu Hercegovine i Poljica i Omiš.

U jesen 1443. g. krene krstaški rat ugarskog i poljskog kralja i despota Đurđa protiv Turske, i Segedinskim mirom u proleće 1444. bude vaspostavljena Đurđeva Despotovina, kojoj se povrati opet i Gornja Zeta. Herceg se izmiri sa Đurđem i vrati mu sve uzeto (s proleća 1445. g.), a zatim su stupili i u rodbinske veze. Po­tom je herceg sklopio mir i sa Mlecima, odrekao se Bara i Omiša, povraćene su mu kuće u Kotoru i Zadru, a obećana mu je kuća i u Mlecima. Sledećih godina, 1451-54, herceg je ratovao sa Dubrovnikom, ali se potom izmirio sa njim, o čemu je dokaz i njegov testament. Herceg Stefan Kosača je umro 22. maja 1466. godine.

Hercegov testament od 21. maja 1466. godine diktiran je mileševskom mitro­politu Davidu, uz prisustvo Radina gosta i komornika Pribisava Vukotića, a otvoren je i izvršen 20. decembra 1467 (SSPP II, 87-92).

“Testament velikoslavnoga gospodina hercega Stjepana Kosače, koji govori ovako:

U ime velikoga Savaota, golemoga gospoda Boga našega, a reći ću: početkom Oca, ispunjenjem Sina, savršenjem prisvetago Duha. O Prislavna Trojice, slava tebi. Bog daj gospodinu Hercegu Stjepanu svako dobro počelo počinjati i svrša­vati u dobar čas, na zdravlje i na veselje i na duševno spasenje. I ovo neka se zna: tako govori gospodin herceg Stjepan, jer 20. maja meseca u utornik, leta gospodnjeg 1466. u našem gradu Novom na moru, učinih ovaj testament o našoj tekovini i imanju što nam je Bog dao. Najpre za moju dušicu, na slavu i službu Božiju, 10 tisuća zlatnih dukata; potom sinu mi knezu Vlatku 30 tisuća zlatnih dukata, po­tom sinu mi knezu Stjepanu 30 tisuća zlatnih dukata; potom gospođi Cicili(ji) tisuću zlatnih dukata ... (i dalje nabraja ostalo, što njoj daje )... I jošte sinu mi Stjepanu mošti moje i ikone, koje su pri meni nošene, okovane zlatom i srebrom i biserom načinjene. Uz to krunu bisernu Stjepanu... (i dalje nabraja ostalo, što mu daje). Ostala komora sva izam, kako se i što drugome više (=napred) piše da se razdeli trojici mojih sinova što se nađe... (nabraja), sva tekovina moja od velika do mala, to sve mojim trima sinovima: Vladisavu, Vlatku i Stjepanu, tako jednome, tako i drugome, tako i trećem, sve na troje. I to sve više (=napred) pi­sano imenovano blago moje i imanje moje postavih u kući mojoj u Dubrovniku, na nadu Božiju i naših dobrih i srdačnih starih i novih prijatelja Kneza i vla­stele i sve opštine vlastele dubrovačke. I tako da je na volju meni za mene, ni sinova mi, ni s jednim čovekom u opštinu, nego da je moje imanje sve više pisano i imenovano na moju volju. Ako se dogodi moje premeštanje (=preseljenje) od ovoga sveta, pre mojih sinova više rečenih, da imaju i da bude mojim sinovima više imenovanim, kako se i šta kome od njih sadrži u ovom testamentu. I za to iza­brah moje srdačne prijatelje, s mojom punom voljom: kneza Šišmundu Žunjevića, i kneza Bartola Gočetića, i kneza Andruška Sorkočevića da budu njih trojica više rečeni, u podobno vreme, na punu moju reč i moj testament ispuniti i na­mestiti (=ostvariti) i razdeliti po dostojanju kako se u ovom testamentu sad­rži: naročito najpre za dušu moju. I u to sve više pisano i imenovano vero­vah i pouzdah (se), u trojicu od slugu i ukućana mojih poverljivih (tj. “dvorske svite”), od redovnika mojih: gospodina gosta Radina, i gospodina mitropolita Davida , i kneza Pribisava Vukotića, jer su njih tri kućani moji, ovome svemu više pisanome svedoci. I da oni jedini budu za sve višerečeno jedna strana, a druga s onom vlastelom i s knezom Šišmundom Žunjevićem i s knezom Bartolom Živanovićem Gočetićem i s knezom Andruškom Sorkočevićem - da rasporede i razdele po dostojanju kako sam ja sve odlučio i upisao. I za veće postojanstvo i verovanje zapečatih mojim verodostojnim zakonitim pečatom velikim, da to ne može i neće na manje doći ni za jednog čoveka osvećenog (?) ni za volju nijednog od sinova mojih. I zaklinjem i molim dobre i srdačne prijatelje moje kneza i vlastelu i svu opštinu vlastele Dubrovačke. I još zaklinjem Bogom višnjim i svim svetima od veka do veka Bogu ugodivšim, da ne bude vama na manje doći ovo moje višerečeno i imenovano, jer to učinih budući u puti veoma bolestan, a u pameti mojoj potpuno krepak i pameću mojom slobodan. I tako ja Stjepan govo­rim: ako umre Vlatko pre Stjepana, deo Vlatkov i Stepanov Stjepanu, a ako umre prvo Stjepan, dio Stjepanov Vlatku, i preporučujem Stjepana Vlatku s njegovim delom, i moju zadužbinu - Bog ti i duša!”

“+ I na 1466. leto, na 21. maja meseca, ja Andrija, sin Franka Sorkočevića, jesam svedok na ovo odgore pisano”...

- Slede dalje izjave i potpisi još dva svedoka Dubrovčanina, Manoldo Vi­ganti i Tadioko, sin Maroja Nalješkovića.

- Dalje sledi provera Testamenta, 29. maja 1466.g., pred knezom dubrovačkim, u prisustvu svedoka, gde na pitanje kneza ko je pisao Testament, stoji: “Pisao ga je počteni muž gospodin mitropolit David, a zapovjeđu gospodina hercega Stjepana, a pred njegovim sinom”...

Dalje sledi otvaranje testamenta, 1 juna 1466.g., pred knezom i Malim većem, u Dubrovniku, gde je “počteni muž David Mitropolit mileševski prizvan... i zamoljen kao redovnik Božiji da kaže istinu šta zna o Testamentu gospodina hercega Stjepana višerečenoga, a on reče da je on isti sam mitropolit svojom vlastitom rukom pisao je rečeni testament, zapovešću više imenovanoga herce­ga Stjepana, koji gospodin herceg tada beše zdrave pameti i cela razuma, koji Te­stament, budući napisan, rečeni gospodin Hereceg naredi da se pročiti sav pred njim, i budući pročitan, prizva u svedodžbu i zasvedoči rečenim gospodinom Mitropolitom i gospodinom gostom Radinom i knezom Pribisavom Vukotićem, svojim slugama, i još (trojicom) od građana Dubrovčana”...(i ponavlja im imena i dalje se prepričava ostalo, već rečeno)...

“I na 9. dan meseca decembra 1466. leta Rođenja Hristova, u Dubrovniku, u pa­lati dubrovačkoj”, pred knezom dubrovačkim i drugima, u prisustvu prestavnika vojvode Vladisava - “kneza Manojla Ka(n)takuzina i vojvode Radiča Paskačića” - i drugih od strane hercega Vlatka i brata mu kneza Stjepana, i u prisustvu go­sta Radina i mitropolita Davida i viteza kneza Pribisava Vukotića, “po htenju svih triju bratenaca (=braće) višerečenih”, otvoren je testament hercegov i realizovan, ali delimično. Ostvarivanje Stefanovog testamenta išlo je spo­ro, jer su Ugri sprečavali Dubrovačane da izdaju hercegov novac i dragocenosti njegovim sinovima. Ipak, malo kasnije, vojvoda Vladislav, herceg Vlatko i knez Stepan potvrđuju prijem očevog nasleđa (1469-70. g.), dok prva stavka testamen­ta hercega Stefana neće biti ostvarena od strane Dubrovnika, kako ćemo dalje videti.

Tekst se završava: “Pisa Marinko, pomeni ga Bože”. (SSPP, 2, 87-92).

Nažalost, Dubrovčani nisu u svemu ostvarili testament hercega Stefana Kosače, i time se, uz ostalo, pokazalo da Dubrovnik nije uvek bio od reči, a po­sebno da je bio jednostrano, ultra rimokatolički nastrojen. I kada je primao pravoslavne za svoje “građane”, bivalo je to uglavnom radi njihovog novca, ili blaga, dragocenosti, koje su ovi tu ostavljali na poklad. Naime, novac herce­gov, 10. 000 dukata, Testamentom predat i naznačen “za dušu njegovu”, tj. da se daje crkvama i manastirima da se mole za dušu blagočastivog hercega - koji se, kao čovek i pravoslavni hrišćanin, osećao grešan i nedostojan pred Bogom - dat je, po preporuci rimskog pape, ugarskom kralju Matiji Korvinu da ga upotrebi za “krstašku” borbu protiv Turaka.

Evo šta o tome piše dr Gregor Čremošnik: “Herceg Stjepan bijaše u svo­me testamentu namijenio “za moju dušicu na slavu i službu Božiju 10 tisuća zlatnih dukata”, ali nije ništa pobliže odredio na kakav način treba ovaj novac da se utroši. Sa tim su novcem Dubrovčani kao izvršioci testamenta i čuvara hercegovog blaga postupili krajnje nelojalno. Bez sporazuma sa nasledni­cima hercegovim, Vladislavom i Vlatkom, oni stavljaju ovu za ondašnje prilike ogromnu zadužbinu na raspoloženje papi, a papa im 10. februara 1467. naredi da je isplate ugarskom kralju Matiji Korvinu kao prvoborcu Kršćanstva protiv Turaka.12 Dugo vremena su Dubrovčani krili svoj postupak, mada se o njemu si­gurno više ili manje znalo i govorilo. Vlatkov i Vladislavljev opravdani bijes nije teško sebi pretpostaviti”.

 

IZVOR: + Episkop Atanasije Jevtić, O hercegu Stefanu Kosači (1435-1436) i njegovom testamentu, Šćepan Polje i njegove svetinje kroz vijekove, Zbornik radova sa naučnog skupa (Plužine, 24-25. septembar 2006), Berane: Sveviđe – manastir Zagrađe 2010.

PRIREDIO: Boris Radaković 

slika dana:

nosilac projekta:

pordžali:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Ključne riječi:

Hum Crkva Relikvije Jevanđelje Ikona Grad