LjUBIBRATIĆI | Plemenito

LjUBIBRATIĆI | Plemenito

LjUBIBRATIĆI


Najuglednije vlasteosko pleme u oblasti Trebinja i Konavla u XIV i XV veku bilo je bratstvo Ljubibratića, koje je vremenom izdeljeno na mnoge grane. Podaci o ovoj vlasteli poznati su uglavnom iz prepiske Dubrovčana sa okolnim plemstvom. Iz ovih dokumenata vidi se neprijateljstvo Dubrovnika i Ljubibratića u vreme rata oko Konavala 1430—1432. godine. U vreme rata sa Radoslavom Pavlovićem, Dubrovčani su uporni u nastojanjima da ovo bratstvo isele iz Bosne, ili bar do zetske granice a, ukoliko to nije moguće, da se iz susedstva porekla“, ali na insistiranje Dubrovnika obećava da će se to pitanje kasnije rešiti. U pregovorima isele makar Ljubišići, jedan njihov ogranak. Kralj Tvrtko II odbijao je ove zahteve, pravdajući se da nije moguće sa nasledne baštine terati takvu „plemenitu gospodu staroga o miru sa Radoslavom Pavlovićem se čak pominje i neka tajna zakletva koja se odnosi na Ljubibratiće.

Vremenom, odnosi Dubrovnika i Ljubibratića se popravljaju, pa im čak, jula 1465, Veće umoljenih dozvoljava da se, bežeći pred turskim napadom, sklone na Šipan.

Ljubibratići su se, najverovatnije, delili na dve osnovne grane: Kudelinoviće, kojima su pripadali ogranci Radonjića, Mrđenovića i Miokusovića, i Bogdančiće, sa ograncima Ljubišića i Medvedovića.

Moguće je da je rodonačelnik najstarijih Ljubibratića Kudelinovića, onaj Kudelin koji se pominje tridesetih godina XIV veka, ali je, svakako, Radonja Kudelinović bio njihov glavni predstavnik. Krajem XIV i početkom XV veka, dok Trebinje pripada Balšićima, pa i kasnije pod Bosnom, Radonja se pominje kao jedna od vodećih ličnosti u ovoj oblasti, a pred kraj XIV veka pojavljuje se sa titulom vojvode.

Kada je na vlast u Trebinju došao Pavle Radenović, zabeleženi su njegovi oštri sukobi sa Radonjom. Među vlastelom koja je bila na Pavlovoj strani pominje se i Ljubiša Bogdančić, Radonjin rođak. Sukob je dostigao takve razmere da je Radonja morao da se skloni u Dubrovnik, ali posle kratkog vremena nesporazumi su izglađeni, pa se Radonja ponovo vraća u Trebinje.

Radonja Kudelinović ostavio je za sobom dva sina: Suminu, koji je najverovatnije bio bez potomstva i Dobruška Radonjića, koga Dubrovčani posebno uvažavaju u vreme pokušaja da se domognu dela Konavla koji je pripadao Pavlovićima.

Dobruškova žena Vukava jedno vreme posle njegove smrti predstavlja kuću, ali, uskoro tu ulogu preuzima najstariji sin Paoko Dobrušković, koji svoj uticaj zadržava i u vreme kada je Trebinje prešlo pod vlast Kosača.

Ogranak Mrđenovića vodi poreklo od Radonjinog brata Mrđe, koji za sobom ostavlja sinove Junka, Ostoju i Rohana, a od ostalih potomaka pominju se samo Ostojin sin Dančuo i Rohanov, Ivaniš.

Rodonačelnik trećeg ogranka Kudelinovića bio je Mrđin i Radonjin brat Milkus, po kome se njegovi naslednici zovu Milkusovići ili Miokusovići. Od Milkusovih sinova najduže se pominje Pribil Miokusović koga srećemo do pedesetih godina XIV veka. Sledeću generaciju Miokusovića čine Vukosav Pribilović i Bogeta i Vukac Đurđević. Bogeta Đurđević i Vukosav bili su gospodari sela Bijela, a Vukosav je još 1471. godine bio pominjan kao čovek hercega Vlatka.

Junko, treći brat Radonje Kudelinovića samo se jednom pominje, apodaci o njegovom potomstvu su nepoznati.

Kada su Dubrovčani tražili da se isele Ljubibratići, to se odnosilo uglavnom na drugi ogranak ovog bratstva Bogdančiće. Oni se javljaju nešto kasnije od Kudelinovića ali će njihovi predstavnici imati značajniju ulogu na Trebinju.

Ljubiša Bogdančić je prvi koji se pominje iz ove porodice, a poznata su i njegova dva mlađa brata Rajko i Medved. Kao čovek Pavla Radenovića, Ljubiša se pominje kao svodok na povelji kojom knez Pavle Dubrovčanima daje slobodu trgovine po njegovoj zemlji, a iz perioda razmirica sa Dubrovnikom ostali su zapisi kojima se Ljubiši Bogdančiću daje vera da dođe u Dubrovnik i da se nagodi sa opštinom.

Radoje Ljubišić, najstariji Ljubišin sin, bio je jedna od najuticajnijih ličnosti Trebinja. Dubrovčani ga u jednom dokumentu označavaju kao ozbiljnu pretnju Radoslavu Pavloviću. Radoje je postao zapažen još za života svog oca kada postaje vojvoda, a sa svojim ljudima pominje se još 1420. godine. Kada je Radoslav Pavlović ustupio svoj deo Konavala Dubrovniku, Radojevi odnosi sa Republikom bili su veoma prijateljski, ali uskoro dolazi do razlaza. Optužujući Radoja za podstrekavanje protiv Republike, Dubrovčani za njega raspisuju ucenu. Radojevi nesporazumi sa Dubrovčanima bili su, posle izvesnog vremena izglađeni, a već krajem 1443. godine u Dubrovnik dolazi kao jedan od poslanika vojvode Stefana Vukčića, čijem je osvajanju Trebinja možda i sam doprineo.

Radoje je imao još četiri brata: Radiča, Radosava, Ljubenka i Mrđu, ali o njima nije ostalo nekih bitnijih podataka.

Medvedovići, drugi ogranak Bogdančića, dobili su ime po Ljubišinom bratu Medvedu. Pominju se 1459. godine kao jedna od pet vlastelinskih kuća na Trebinju, ali Medved Bogdančić nije imao u prvim decenijama XV veka ni ulogu ni ugled brata Ljubiše. Od njegova tri sina, Radoje se pominje 1428. godine, o Dobrosavu seznadaje 1414. godineimao ljudeu Orahovom Dolu, aoRajku Medvedoviću poslednji pomen potiče iz 1436. godine.

 

Iz knjige: „Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele“, Beograd, 1991; autor knjige je Pavle Ivić koji je knjigu prvi put objavio 1919. godine, a mi smo se za potrebe sajta koristili izdanje koje su dopunili i priredili grupa autora.

PRIREDIO: Boris Radaković

slika dana:

nosilac projekta:

pordžali:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Ključne riječi:

Heraldika Grbovi Diplomatika Hum