Kralj Stefan Ostojić Kotromanić (1418-1421) | Plemenito

Kralj Stefan Ostojić Kotromanić (1418-1421) | Plemenito

Kralj Stefan Ostojić Kotromanić (1418-1421)


Odmah nakon smrti kralja Ostoje za novoga kralja je izabran njegovi sin Stefan. Po svemu sudeći nekih velikih neprilika i nedoumica oko ličnosti novoga kralja nije bilo i to uglavnom zbog toga što su uz novoga kralja čvrsto stajao Petar Pavlović i knez Dragiša Dinjičić, dok je vojvoda Sandalj Hranić bio potisnut potpuno u drugi plan. To što je Stefan Ostojić izabran za novoga kralja dalo je njegovoj majci, kraljici Kujavi, koju je na nedostojan način oterao kralj Ostoja, priliku da se osveti Jeleni Nelipac, ženi zbog koje ju je muž (kralj Ostoja) oterao. Doduše, ni Jelena Nelipac nije sedela skrštenih ruku pa su u sukobe ove dve žene bile uvučene i neke plemićke porodice. Tokom leta 1419. godine ovaj je sukob okončan tako što je Jelena Nelipac bačena u tamnicu, a to je izazvalo i mali skandal kod Dubrovnika gde Malo Veće zaključuje sa bolom u duši "da je gospođa Jelena zatvorena". Jelena je umrla tokom 1422. godine, a o načinu smrti može se spekulisati i najverovatnije da je kraljica Kujava dala da se ona ubije. I inače uloga kraljice Kujave je u prvo doba velika jer ova žena vlada skoro ravnopravno sa sinom.

Sama situacija u kojoj se nalazio kralj Stefan Ostojić nije bila ni malo dobra. Turci ga nisu marili, dok je sa kraljem Žigmundom bio u otvorenom sukobu. To neprijateljstvo sa ugarskim kraljem bilo je verovatno presudno kada je donosio odluku da se 1419. godine uplete u rat između Ugarske i Venecije i to kao ugarski protivnik. No, njegovo učešće je više bile demonstracija i to najviše zato da bi "napadno" dokazao da je mletački prijatelj. Cilj svega je bio u tome da od Venecije dobije nekoliko galija sa kojima bi mogao da napada na sa morske strane na posede vojvode Sandalja Hranića. Venecija je sasvim jasno osetila da je kralj Stefan Ostojić suviše slab partner da bi se sa njime upuštala u bilo šta ozbiljnije tako da su započeti pregovori o savezu veoma brzo obustavljeni.

Glavna nevolja je naletela od Turaka i to odmah u januaru 1420. godine. Na poziv vojvode Sandalja Hranića oni pod vođstvom Isak bega napadaju na one teritorije koje je držao kralj Stefan Ostojić i vojvoda Petar Pavlović. Ovaj put situacija je bila veoma ozbiljna, a turski napad je imao krajnji cilj ne samo pljačku već i uništenje protivnika vojvode Sandalja Hranića. "A što pišete za kneza Petra, naš mu je grad uvek otvoren, ako bi bila takva nevolja da pred Turcima moraju bežati, mi smo zato i pisali gospodinu knezu Petru i Ljubiši Bogdančiću i njegovima, da je Dubrovnik uvek otvoren bio i jeste.." obećavaju Dubrovčani u jednom pismu utočište za vojvodu Petra Pavlovića. Vojno je vojvoda Pavlović bio sasvim potisnut od Turaka i ljudi vojvode Sandalja Hranića, ali još uvek je oklevao da iskoristi ovu ponudu Dubrovnika verovatno očekujući neki preokret. To njegovo oklevanje ga je na kraju i koštalo glave. U jednoj bitci sa Turcima on pogine, a vojvoda Sandalj Hranić se o tome hvali: "kada se Petar Pavlović izneviri caru sultanu, i ubi ga Isak carev vojevoda s carevom vojskom".

Tako je pala vlast porodice Pavlović, a tu je priliku iskoristio vojvoda Hranić da svoju vlast proširi na najveći deo njihovog zemljišta. Međutim, vojvoda je bio u potpunoj zavisnosti od Turaka, čak u tolikoj da to i sam priznaje kada navodi da sve svoje zemlje drži jedino "milošću i darom božjim i velikoga cara sultana Mehomet-bega...zapisano i utvrđeno vojevodom Isakom". To je rezultovalo mnogobrojnim poniženjima u njegovom odnosu prema Isak begu, koji je u suštini bio pravi gospodar Bosne. Vrhunac poniženja koje je stari vojvoda doživeo od turaka bilo je onda kada je poklonio Dubrovniku grad Soko. Turci nisu bili ovim zadovoljni pa su od vojvode zatražili da ovaj grad od Dubrovnika što prije povrati inače će oni (Turci) da upadnu u njegove (vojvodine) zemlje. Šta je drugo ostalo vojvodi Hraniću već da zamoli Dubrovčane da mu vrate ono što im je nedavno poklonio. "Vojvoda traži natrag tvrđu Sokol, jer ga sultan optužuje da je tvrđu da ljudima podložnim Ugrima, naime Dubrovčanima, i zato je sultan naredio Ishaku Turčinu da pohara Dubrovački kotar" pišu o tome Dubrovčani. Na kraju je vojvoda Hranić morao oružanim putem da uzme Soko.

Nekako u to vreme, proleće 1420. godine, u Bosni se opet pojavljuje kralj Tvrtko II i sa sobom donosi nove nemire. Već u kasno leto kralj Stefan Ostojić kao da ostaje bez pristalica jer kralj Tvrtko II se nalazi u Podvisokom okružen sa mnogobrojnom vlastelom među kojima su najistaknutiji Zlatonosovići, Dinjičići, Radivojevići, Mirkovići, Klešići i svi oni koji su do pre par meseci bili uz kralja Stefana Ostojića. Tvrtko II se tada potpisuje na povelje sa "Bogom postavljeni kralj Tvrtko Tvrtković, milostiju božjom kralj Bosni i k tomu". Po svemu sudeći tada je održan stanak bosanske vlastele i kralj Stefan Ostojić je svrgnut dok je Tvrtko II ponovo proglašen za bosanskog kralja. Njegova je snaga u odnosu na snagu kralja Stefana Ostojića neprestano rasla tim više što ga je od samoga početka podržavao vojvoda Sandalj Hranić, a ovoga opet Turci. Jedini koji je stajao uz kralja Stefana Ostojića bio je vojvoda Radoslav Pavlović. No, sve je bilo gotovo onda kada je između vojvode Hranića i vojvode Radoslava Pavlovića došlo pomirenje (tokom oktobra 1420.). Sada je to moglo da znači da i Pavlovići napuštaju kralja Stefana Ostojića. Već u novembru te godine knez Radoslav Pavlović naziva kralja Stefana Ostojića "bivšim kraljem". Bilo je očigledno da je kralj Stefan Ostojić izgubio i poslednje svoje pristalice.

Međutim, na neki čudan način kralj Stefan Ostojić se još uvek održavao u Bosni, mada sa sve manjim brojem pristalica, pa se njegovo ime pronalazi u još nekoliko dokumenata. U aprilu 1421. godine on čak u Veneciju šalje svoga pregovarača i oni ga (iako već je tog momenta on već bivši kralja) prihvataju za ozbiljnog partnera, što znači da se njegova snaga još uvek nije istopila. No, to je bilo poslednje o njemu što se sigurno zna. Te godine on nestaje iz svih dokumenata pa je pretpostavka da je tada i umro.

 

IZVOR: Ž. Fajfrić, Kotromanići, Beograd 2000.

PRIREDIO: Boris Radaković

slika dana:

nosilac projekta:

pordžali:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg